Izvor: Radio 021, 25.Nov.2019, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Borci iranske opozicije koji ne smeju da misle na seks
Neki bivši članovi MEK-a su dali otkaz i sada su u Albaniji.
Getty Images
Šest godina Albanija služi kao dom za jednu od najvećih iranskih opozicionih grupa, Mudžahedin-e-Kalk, iliti MEK. Ali njih je napustilo stotine članova - od kojih su se neki žalili na stroga pravila organizacije koja se tiču celibata i kontrole nad kontaktom sa porodicom.
Trenutno desetine njih borave u glavnom gradu Albanije Tirani, u nemogućnosti da se vrate u Iran ili da >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << normalno nastave sa svojim životima.
„Nisam pričao sa ženom i sinom više od 37 godina - mislili su da sam umro. Ali rekao sam im: 'Ne, živ sam, živim u Albaniji…' Oni su plakali."
„Progutali ime", a datuma nema: Kako su se Makedonci naljutili na Brisel Ko hoće, a ko neće na glasanje u Albaniji
Prvi kontakt preko telefona sa njegovom porodicom posle toliko godina bio je težak i za Golama Mirzaija. On ima 60 godina i pre dve godine pobegao je iz MEK-ovog kampa nalik vojničkom nadomak Tirane.
BBC
Sada u gradu jedva sastavlja kraj s krajem, pun kajanja i optužen od bivših mudžahedinskih saboraca da špijunira za njihovog zakletog neprijatelja, vladu Islamske republike Irana.
MEK ima burnu i krvavu istoriju. Njihovi islamističko-marksistički radikalni članovi podržali su Iransku revoluciju iz 1979. godine u kojoj je svrgnut Šah.
Ali su se odnosi sa Ajatolahom Homeinijem vrlo brzo pokvarili. Kad se vlada žestoko ostrvila na njih, mudžahedini su morali da beže kako bi spasli živote.
Getty ImagesPostrojavanje članova MEK-a u Teheranu 1982. godine
Susedni Irak ponudio im je utočište, a iz njegove pustinjske citadele tokom Iransko-iračkog rata (1980-1988), MEK se borio na strani Sadama Huseina protiv vlastite domovine.
Golam Mirzai služio je u iranskoj vojsci kad su ga zarobile snage Sadama Huseina na samom početku sukoba. Proveo je osam godina kao ratni zarobljenik u Iraku. Ali vremenom su iranski zatvorenici poput Mirzaija bili podsticani da se pridruže snagama sunarodnika. I on je to uradio.
Mirzai je sada „razdruženi" - jedan od stotine bivših članova MEK-a koji su napustili organizaciju otkako se ona preselila u Albaniju.
Uz pomoć sredstava koja su im stigla od porodice, neki su platili krijumčare ljudi da ih prebace negde drugde u Evropu, a možda su dvojica njih uspela da se probiju nazad do Irana. Ali desetine njih zato i dalje borave u Tirani, bez državljanstva i zvanično u nemogućnosti da rade.
Kako su, dakle, okoreli borci MEK-a, nekada smatranog terorističkom organizacijom u Americi i Evropi - završili u ovom kutku Starog kontinenta?
Saveznička invazija na Irak 2003. godine načinila je život opasnim po MEK.
Zaštitnik organizacije, Sadam Husein, najednom više nije bio tu, a mudžahedini su bili uporno napadani - stotine njih su ubijani i ranjavani. Plašeći se još gore humanitarne katastrofe, Amerikanci su se 2013. godine obratili albanskoj vladi i ubedili je da primi oko 3.000 članova MEK-a u Tiranu.
Getty ImagesŽenske članice MEK-a na obuci tokom Iransko-iračkog rata (1984)
„Ponudili smo im sklonište od napada i zlostavljanja, i mogućnost da vode normalan život u zemlji u kojoj ih ne proganjaju, napadaju i iživljavaju se na njima", kaže Ljuljzim Baša, vođa Demokratske stranke, koja je u to vreme bila u vladi a sada je u opoziciji.
U Albaniji je politika duboko polarizovana - sve se osporava. Ali gotovo jedinstveno, prisustvo MEK-a ne - javno, i vladajuće i opozicione stranke podržavaju iranske goste.
Za MEK, Albanija je bila potpuno novo okruženje. Golam Mirzai je bio zapanjen da čak i deca imaju mobilne telefone.
I zato što su mudžahedini ispočetka bili smešteni u stambenim zgradama na obodu grada, rigidna kontrola organizacije nad njenim članovima isprva nije bila toliko stroga.
U Iraku, ona je kontrolisala svaki aspekt njihovih života, ali ovde, privremeno, postojala je mogućnost da se uživa neki stepen slobode.
Makron se izvinio Albaniji zbog pogrešne himne Ceca u Albaniji: Kad se pomešaju muzika i politika
„Postojao je izvesni nepristupačni teren iza stanova gde su nam komandiri rekli da moramo da vežbamo svaki dan", priseća se Hasan Hejrani, još jedan „razdruženi".
Hejrani i njegove kolege iskoristile su zaklon od drveća i žbunja da se odšunjaju do obližnjeg internet kafea i kontaktiraju svoje porodice.
„Kad smo bili u Iraku, ako ste želeli da se javite telefonom kući, MEK bi vas proglasio slabim - nismo imali nikakav odnos sa vlastitim porodicama", kaže on. „Ali kad smo stigli u Tiranu, pronašli smo internet za ličnu upotrebu."
BBCHasan Hejrani danas
Pred kraj 2017. godine, međutim, MEK se preselio u novo sedište. Kamp je izgrađen na blagoj uzvisini u albanskom seoskom krajoliku na oko 30 kilometara od glavnog grada.
Iza velelepne, gvozdene kapije, nalazi se impresivan mermerni luk sa zlatnim lavovima. Bulevar oivičen drvećem proteže se do memorijalnog centra posvećenog hiljadama ljudi koji su izgubili živote tokom MEK-ove borbe protiv iranske vlade.
Nepozvani novinari ovde nisu dobro došli. Ali u julu ove godine, hiljade gostiju prisustvovalo je MEK-ovom događaju pod nazivom Oslobodite Iran upriličenom u kampu.
Političari iz svih krajeva sveta, Albanci i meštani iz obližnjeg sela Manze pridružili su se hiljadama članova MEK-a i njihovom vođi Marjamu Radžaviju u raskošnom auditorijumu. Masi se obratio Rudi Đulijani, lični advokat američkog predsednika Donalda Trampa.
Getty ImagesRudi Đulijani: „Ukoliko mislite da je ovo kult, onda s vama nešto nije u redu."
„Ovo su ljudi posvećeni slobodi", rekao je on, govoreći o uniformisanim i rodno razdvojenim članovima MEK-a prisutnima u sali.
„I ako mislite da je to kult, onda s vama nešto nije u redu", dodao je on, dočekan ovacijama.
Moćni političari poput Đulijanija podržavaju borbu MEK-a da smeni režim u Iranu. Manifest pokreta sadrži posvećenost ljudskim pravima, rodnu ravnopravnost i participativnu demokratiju za Iran.
Ali Hasan Hejrani ne pada više na tu priču. On je prošle godine napustio MEK, odbivši ono što je doživeo kao tlačiteljsku kontrolu liderstva nad njegovim privatnim životom.
Hejrani se pridružio mudžahedinima u dvadesetim godinama, privučen njihovom posvećenošću političkom pluralizmu.
„Bilo je to veoma atraktivno. Ali ako verujete u demokratiju, vi ne možete da gušite dušu vlastitih članova", kaže on.
Najveća muka u Hejranijevom životu sa MEK-om bili su večernji sastanci kojima je bio primoravan da prisustvuje.
Hassan HeyranyHasan Hejrani u Iraku 2006. godine
„Imali smo sveščicu i ako bismo doživeli nekakav seksualni trenutak, morali smo da ga zapišemo. Na primer: 'Jutro sam imao erekciju.'"
MEK zabranjuje ljubavne veze i brak. Nije uvek bilo tako - roditelji i njihova deca nekad su se pridruživali mudžahedinima. Ali posle krvavog poraza jedne od MEK-ovih ofanziva protiv Iranaca, vođstvo je tvrdilo da se to desilo zato što su mudžahedini bili dekoncentrisani zbog ličnih veza.
Usledili su masovni razvodi. Deca su poslata u hraniteljske domove, u velikom broju slučajeva, po Evropi - a članovi MEK-a koji su bili samci obavezali su se da će to i ostati.
U tu sveščicu, kaže Hejrani, morali su da zapisuju i lična sanjarenja.
„Na primer, 'Kad sam video bebu na televiziji, javio mi se osećaj da želim da imam vlastito dete ili porodicu.'"
I mudžahedini su morali da čitaju iz tih svojih sveščica pred komandirom i saborcima na svakodnevnim sastancima.
„To veoma teško padne čoveku", kaže Hejrani.
On sad poredi MEK-ov kamp u Manzeu sa Životinjskom farmom, Orvelovom kritikom staljinističkog doba u SSSR-u. „To je kult", kaže on prosto.
Jedan diplomatski izvor iz Tirane opisao je MEK kao „jedinstvenu kulturološku grupu - ne baš kult, ali veoma nalik kultu."
BBC nije uspeo da suoči MEK ni sa jednom od ovih tvrdnji zato što su predstavnici organizacija odbili da budu intervjuisani.
Ali u Albaniji, zemlji koja je decenijama trpela strogi, zatvoreni komunistički režim, gaje se izvesne simpatije prema položaju MEK-ovog vođstva - makar po pitanju zabrane ličnih odnosa.
„U ekstremnim situacijama, donosite ekstremne izbore", kaže Dijana Kulti, novinarka, aktivistkinja za ženska prava i bivša poslanica vladajuće Socijalističke partije.
„Oni su se zarekli na borbu do kraja života za oslobođenje njihove zemlje od totalitarnog režima. Ponekad imamo poteškoća da prihvatimo nečija snažna uverenja u neku stvar. To je lična žrtva i to je mentalitet koji ja mogu da razumem."
Getty ImagesFemale guards at the MEK headquarters in Albania
Uprkos tome, neki Albanci brinu se da prisustvo MEK-a ugrožava njihovu nacionalnu bezbednost.
Dvojica iranskih diplomata proterana su posle optužbe za nasilne zavereničke planove protiv mudžahedina, a Evropska unija optužila je Teheran da stoji iza planiranja atentata na protivnike režima, uključujući članove MEK-a na teritorijama Holandije, Danske i Francuske. (Iranska ambasada u Tirani odbila je zahtev BBC-ja za intervju.)
Izvor sa visokog položaja u Socijalističkoj partiji zabrinut je i da obaveštajne službe nemaju kapaciteta da nadgledaju više od 2.500 vojno obučenih boraca MEK-a.
„Niko sa imalo mozga ih ne bi prihvatio ovde", kaže on.
Diplomata kaže da neki od „razdruženih" gotovo sigurno rade za Iran. Čak su i Golama Mirzaija i Hasana Hejranija optuživali iz MEK-a da su agenti Teherana. To je optužba koju oni poriču.
Sada su obojica usredsređena na budućnost, uz pomoć porodice iz Irana, Hejrani otvara kafić, a zabavlja se sa Albankom. Sa 40 godina, on je mlađi od većine saboraca i prilično je optimističan.
Situacija Golama Mirzaija je neizvesnija. Zdravlje mu baš nije najbolje - šepa otkad je pogođen u jednom od bombardovanja MEK-ovog kampa u Iraku - i oskudeva s novcem.
Muče ga greške koje je počinio u životu - i nešto što je saznao kad je prvi put stupio u kontakt sa porodicom.
Kad je Mirzai pošao u rat protiv Iraka 1980. godine, imao je jednomesečnog sina. Nakon što se Iransko-irački rat okončao, njegova žena i drugi članovi njegove porodice došli su u MEK-ov kamp u Iraku da potraže Mirzaija. Ali MEK ih je odvratio, a njemu nije rekao ništa o njihovoj poseti.
Ovaj šezdesetogodišnjak nije znao koliko nedostaje porodici kao otac i kao muž sve dok prvi put nije pozvao kuću posle 37 godina.
„Nisu mi rekli da je moja porodica došla da me traži u Iraku. Nisu mi rekli ništa o mojoj ženi i sinu", kaže on.
„Sve ove godine mislio sam samo na ženu i sina. Možda su poginuli u ratu... Prosto nisam znao."
Hassan HeyranyGolam Mirzai u Tirani danas
Sin kog nikad nije video uživo otkad je bio mala beba sada ima skoro 40 godina. A Mirzai ponosno pokazuje sliku ovog odraslog čoveka na identifikaciji za Vocap. Ali obnavljanje kontakta bilo je i bolno.
„Ja sam odgovoran za tu situaciju - za naše razdvajanje. Ne mogu noćima da spavam zato što stalno mislim na njih. Uvek sam nervozan, besan. Sramota me je od samog sebe", kaže Mirzai.
Nije lako živeti sa sramotom. I on sada ima samo jednu želju u životu.
„Želim da se vratim u Iran, da živim sa ženom i sinom. To je moja želja."
Golam Mirzai je posetio Iransku ambasadu u Tirani da moli za pomoć, a njegova porodica je lobirala kod vlasti u Teheranu. Ništa mu još nisu odgovorili. I tako on sada samo čeka - bez državljanstva, bez pasoša, sanjajući o kući.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Autor: BBC News na srpskom
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
