Izvor: Politika, 17.Dec.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Težina koja se ne meri tegovima
Volim drveće, učim se od njega postojanosti, darežljivosti, trpljenju. A ta seča... Ako je drvo nekad bilo prinuđeno da posluži raspeću, sad je i samo raspeto
Posle višegodišnje pauze, ove godine objavljene su dve nove knjige pesama Zlate Kocić (1950) „Belo pule” (izdavač Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva) i „Biberče” („Treći trg”, Beograd). Autorka desetak pesničkih knjiga, piše i poetsku prozu, dramske poetske tekstove, studije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o domaćim i stranim pesnicima. Prevodi s ruskog i na ruski. Prevođena je na osam jezika. Ove godine objavljene su joj i dve knjige izabranih pesama – „Pešak na pučini”, (Le piéton au large), na srpskom i francuskom, s kojom je nastupala u Setu i Parizu, i „Sirinova skala” (Skala Sirina), na srpskom i ruskom, u izdanju „Smederevske pesničke jeseni”. Dobitnica je najuglednijih književnih nagrada, spomenimo „Zmajevu” i „Žičku hrisovulju”.
Knjigom „Belo pule”,detalj sa freske „Ulazak Hrista u Jerusalim” stapate sa svojim pesničkim viđenjima: magarence, pule, zajedno s horom, hoda preko mora. Zašto ga nazivate Petrovim morem? I kuda idu?
Sve je došlo iz pitanja pred tom freskom: ako je to belo magarence bilo očevidac i raspeća koje će uslediti, kako li mu je to moralo pasti teško; kako čeka drugi dolazak, a kako, i da li, čekamo mi? Ko da stane na vodu uz Petra i zapeva uz svete melode? Otud hor na Petrovom moru. A da li u njemu ima mesta za nas, današnje, i umemo li se poistovetiti s puletom, koje krotko služi i čoveku i Bogu poput anđela, ili još kao Apulej, iz čijeg mi je imena pule i došlo – to tek treba ispitati. Kako, naime, nositi težinu života, ne gubeći radost življenja. Horizont na pučini vidim kao dobro mesto za radost pročišćenja, za rasterećenje koje podrazumeva lakoću nošenja tereta, za mogućni simbol prelaska u novi svet.
Motiv za pesmu može biti i vaga na Terazijama, koja ne meri tačno?
Nije do vage, nego mi doživimo ushit i postanemo lakši. Neka je vaga i drugde, izmestimo je na Terazije, ma i radi jezičke igre udvajanja, tako prizovemo treću tačku, nebesku, sazvežđe Vage – ako je to praobraz našega trga, onda nas ta nova dimenzija, kao sfera ideja, veoma obavezuje. Poezija je na dobitku takvim izmeštanjima. Ako grad postane dolinom plača, setimo se Panonskog mora, te i same Terazije, ili Cvetni trg (t. j. praznik Cveti) „izmestimo”, doživimo kao samu pučinu. Tako se otvara metafizički prostor – neuhvatljiva linija pučine kao rub između dva sveta. Tako smo, kao Petar, čije ime znači stena, stavljeni na probu hodanja po vodi, zavisnog od stepena vere. Težini zemaljskoj, samoj prirodi materijalnoj, dato je da doseže lakoću bestelesnog, telesnom je zadato da, mimo zakona teže, prevlada sopstvenu težinu. Same reči oduševljenje i otelovljenje, vezane za ljudsko stvaranje, govore o tom višem stepenu, gde se težina ne meri tegovima. Težište je preneto u sferu duha.
Iz duhovne sfere, vraćate se u surovu stvarnost, u kojoj, bez milosti, seku ogromne platane. Smatrate da je to bio zločin prema drveću?
Volim drveće, učim se od njega postojanosti, darežljivosti, trpljenju. A ta seča... Ako je drvo nekad bilo prinuđeno da posluži raspeću, sad je i samo raspeto. S njim je polegao i grad. Ljudi su po kiši obilazili zdrave panjeve, pesnici oplakivali. Morala sam da prevalim to more suza: u pokušaju da se, na samoj pučini, posečeni drvoredi obnove kao drvo života.
Šta simbolizuju dve boje: plavo, boja pučine, koja dominira, i naglašeno belo: belo pule, belo jagnje, beli kažiprst anđela, beli put, bela tačka preseka?
Čistotu, anđeoski princip. Nebo odraženo u moru, more u nebu, oboje u našem oku. Nema kraja produbljivanju perspektiva. Čistota odraza, beskrajna prelamanja svetlosti, stvaraju osećaj da smo usred kristala. To zovem mladim ogledalom, simbolom osmoga dana. U čistom pred očima i u svesti, otkrivamo slivenost pojmova: svet, svetlost, svetost. Ne znamo šta je iza ruba: možda nešto kao čisti svet ikone, ili hor duginih čestica? „Biti uho, biti čisti duh”, peva Cvetajeva.
U ciklusu „Osmi dan”, pesmu „To tamo” završavate slikom hora sunčica. Da li je to hor koji se oglašava u knjizi „Biberče”?
Da, pokušaj da se odavde dočara i ono tamošnje. Taj željeni čisti svet,gde se javiše ne ogleda samo kao ja, već i kao mi. Bitno pretapanje, koje nije utapanje, jer jasebe ne gubi, već kao da uranja u sferu čistog duha. Dugu vidim kao simbol toga prelaska, i osluškujem je kao hor čestica u savršenom skladu. Nedokučivi prelazak: pitanje nad pitanjima pred čovekom suočenim sa svojom smrtnošću. Odgonetamo spoljni svet, unutarnje prostore, sebe i drugoga, relaciju čovek – Bog. Ali hramljemo u glavnom – u nauku o duši. Pesma pokušava da ulovi otisak duše. Melodov anđeo čuvar, zovem ga Harmonom jer obitava, gde bi drugde, u harmoniji, to i čuva: prostore duše.
U jednoj od pesama kažete: „Dobro je da hor otpeva muk.” Da li je došlo vreme da je bolje ćutati u navali praznorečivosti?
Može i tako. Ali kontekst, očaranost anđeoskim pojanjem, pred kojim poimamo da bi prvi i poslednji stupanj ka njemu bila riblja nemost, upućuje na drugo: na raspone, poželjne u svakom naporu da išta dosegnemo, dočaramo. Savršena slika je ona koja se izlila iz beline: prekrila ju je, ali je samom sobom isijava. Tako i zvuk, i pesma. Doći do samopotiranja kao do potpune spremnosti za blagodat punoće, izricanje neizrecivog, svesti sebe na hologramsku tačku iz koje se može obnoviti svet, jer svaki delić pamti celinu, biti trska koja misli, a kroz koju peva vetar.
Veoma vam je važna melodija, muzikalnost stiha. Da li je to ona božja melodija, koju prepoznaju samo pesnici?
Ne samo oni, ali treba da su ujedno i muzičari, i slikari, pa i arhitekte. Melodija nekako sama dolazi, muka je ne narušiti je! Ukrštate perspektive, čas teleskopskim, čas mikroskopskim okom. Slažući celinu, čudite se novim ukrštajima, vidite da je mogućno i drugačije strukturiranje, pesma i ciklus kao da hoće da ostanu pokretne, plivajuće sastavnice. Literarna tvorevina je linearna, ali nalikuje kružnoj kuli od ogledala, onih valjkastih, Kozirjova, u kojima plove mentalne poruke, bilo s koje tačke prostora i vremena. Gradite poemu, u srećnom slučaju dobijete muzičku, ogledalsku, valjkastu kutijicu.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 18.12.2014.
Pogledaj vesti o: Nova godina
.jpg)
