Izvor: Politika, 12.Mar.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Struganje ploče
Organizovani zaborav je nešto drugo. Nose ga interesi
Kao što je ,,Politika” već pisala, pored službenog ulaza u Dom omladine u Beogradu istaknute su tri nove spomen-ploče, posvećene donatorima i inicijatorima rekonstrukcije tog zdanja. To su gradska uprava, sekretarijat za kulturu, agencija za investicije i vlada SAD – odnosno, kako je to tamo navedeno, američki narod. Stara spomen-ploča, na kojoj je pisalo da je Dom omladine otvoren 1964. godine, na inicijativu tadašnjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlasti i uz podršku Josipa Broza Tita, temeljno je izbrušena, odnosno izbrisana. Da li je reč o lekovitom zaboravu ili o nasilnom brisanju istorije?
Najpre treba reći da je korisno zaboravljati zato što je zaborav integralni deo sećanja. Možemo se sećati samo ako smo kadri da zaboravljamo. Gubitak iskustva i sećanja jeste deo svakodnevne normalnosti. Pamćenje nije nikakvo egzaktno skladište nego dinamički proces prilagođavanja promenljivoj stvarnosti. Utoliko jeste i zaborav uslov prihvatanja novog. F. Niče je upozorio da bez zaborava nema života, sreće ni budućnosti. Samo su jaki kadri da zaboravljaju. Na sličan način je i američki filozof R. Emerson opisao velikog vojskovođu kao onoga koji u trijumfu odmah zaboravlja sve ono kroz šta je prošao.
Organizovani zaborav je nešto drugo. Nije to spontani nego namerni čin. Nose ga interesi. Francuski filozof E. Renan je uočio da naciju čine grupe ljudi ,,koje imaju mnoge zajedničke stvari, ali koje su i mnoge stvari zajednički zaboravili”. Zato u politici zaborav i jeste sračunat. Ovde postoje dva oblika ,,propisanog zaborava”. Kod prvog to je osuda uspomene (damnatiomemoriae), a kod drugog je odluka o nesećanju milost i oprost, amnestija. Prvi zaborav ruši spomenike, uklanja tragove postojanja i izgoni pojedinca iz društvenog pamćenja. Zaboravom se ubija mrtvi vladar.
Kod amnestije, pak, zaborav je povezan sa izvesnim priznanjem krivice. Ovaj oblik pomilovanja može biti koristan kada grupa odluči da osobu rasterećenu krivice liši i ,,rđavih sećanja”. Zaboravom se rešava problem koji se javlja nakon građanskog rata, kada društvo treba ponovo integrisati posle snažnih političkih promena (mirenje frankista i antifrankista u Španiji). Još su stari Grci odbacili mitski nalog o večnom pamćenju i zamenili ga nalogom o potrebi zaborava. Prvi nalog je 1945. ponovo vraćen u patosu biblijske zapovesti ,,Nikada ne zaboravljaj”. I danas EU preporučuje nezaborav holokausta.
Kako se snaći kod ovih opomena? Šta činiti? Treba li zaboravljati ili pamtiti? Leta, reka zaborava, jeste lekovita, ali ne leči sve, upozorila je A. Asman. Posle građanskog rata, kada se postavlja hitni problem reintegracije prethodnog protivnika, zaborav jeste lekovit jer osigurava građanski mir između pobednika i poraženih. Tako npr. bude prvog dana nakon izbora kada se zaboravljaju borbene parole, pa nepomirljivi rivali postaju partneri.
Ali drugačija je situacija između dželata i žrtava jer ovde trajno opstaje asimetrični odnos nasilja. Asimetrija nasilja između okrutnih dželata i bespomoćnih žrtava produžava se u asimetriju sećanja, jer dželati zaboravljaju nedelo, dok žrtve trajno čuvaju sećanje na vlastito trpljenje. Zato se ova asimetrija ne može eliminisati zajedničkim zaboravom nego samo zajedničkim sećanjem. Ovde na mesto zaborava, kao oblika svladavanja prošlosti, treba da stupi zajedničko sećanje i čuvanje prošlosti. Komisije za istinu i pomirenje u Južnoj Africi bile su na pola puta između sećanja i zaborava. Opominjale su da se treba sećati zločina, ali i da treba obuzdavati odmazdu. Mandelin cilj je bio da otvori zajedničku budućnost sukobljenim stranama, ali i da žrtvama prizna traumatično trpljenje.
Čemu sva ova teorija? Baš ničemu. Ona ne može objasniti pomenute stranačke zidarske radove u centru Beograda. Struganje ploče kao klasični damnatiomemoriaeostaće robusna metafora partijskog peglanja istorije u digitalnom 21. veku. Nalik ratnoj ,,patriotskoj”, i poratna ,,demokratska” montaža prošlosti jeste kič.
Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
objavljeno: 12.03.2011
Pogledaj vesti o: Nova godina
