Izvor: Politika, 03.Jan.2011, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stranke drumom, narod šumom
Podele jesu loša stvar, ali su lažni konsenzusi još mnogo gori
Ne znam kakav je vaš utisak, ali čini mi se da nova godina u Srbiji odavno nije dočekana sa manje veselja, entuzijazma i očekivanja. I pošteno govoreći, čudno bi bilo da je bilo drugačije. Čak i vlast kao da je odustala od jalovog posla širenja optimizma, tako da smo ovog puta barem ostali pošteđeni onih komičnih najava sa ispraćaja 2008. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i 2009. o tome kako se „već od polovine predstojeće godine očekuje vidno poboljšanje i konačni izlazak iz ekonomske krize“. Da i ne govorimo o onoj nepovratno prohujaloj energiji i euforiji sa kojom su dočekivane rane dvehiljadite, ili čak neke nove godine iz devedesetih, u kojima se spontano mladalačko radovanje budućnosti stapalo sa politički motivisanim protestnim manifestacijama.
Sem retkih izuzetaka, ovoga puta uglavnom nije bilo spektakularnih dočeka i koncerata po gradskim trgovima i ulicama, a čak i tamo gde su organizovani sve je bilo mnogo skromnije, kako po broju okupljenih, tako i po nivou učesnika. Svest o tome da smo kao država i društvo u dubokoj regresiji, bez jasnog pravca, cilja, perspektive, polako dopire do svih društvenih slojeva. Ne ulaze u to, naravno, svi sa istim performansama, ali je svima, i bogatašima i političarima i osiromašenim građanima, zajednička strepnja od neizvesne budućnosti i onoga što će sutra biti.
Bogati i moćni se pribojavaju da će možda prestati to da budu, dok se oni siromašni i obespravljeni plaše da će takvi ostati, ili postati još bedniji. Svi nekako instinktivno osećaju da se stvari menjaju i da dolazi nešto novo, ali niko nije sasvim siguran šta i da li je to što dolazi dobro ili loše.
Pojava je, treba reći, planetarna, ali daleko od toga da su svi za nju na isti način (ne)spremni. A Srbija je tu, bojim se, među onima u najgorem položaju. Posle decenijske inflacije obećanja, sasvim logično, došla je deflacija poverenja. Niko nikome više ništa ne veruje. Ne veruje se političarima, ne veruje građanima, ne veruje poslovnim ljudima, ne veruje koalicionim partnerima... Svi se i svuda osećaju zakinutim, prevarenim i izneverenim. Svi su podjednako frustrirani i nezadovoljni. Radnik čiji je mesečni prihod sa 300 opao na 150 evra, isto kao i tajkun čije je bogatstvo smanjeno sa milijardu na 500 miliona dolara. Štaviše, ovaj drugi je možda čak i nervozniji, bez obzira na to što se promena u njegovom imovnom stanju ne može videti nigde sem u bankarskim izvodima, a prvog može dovesti do ivice opstanka.
Kada smo na ovom mestu više puta konstatovali da je Srbija beznadežno podeljena zemlja to je često shvatano kao neki konzervativni intelektualistički lament, bez mnogo veze sa životom i stvarnim problemima. Ali u ovakvim krizama najbolje se pokazuje da je postojanje temeljnog društvenog konsenzusa apsolutno neophodna pretpostavka da bi se problemi rešavali i da bi zemlja mogla da se izvuče i krene napred. Kada pogledamo oko sebe videćemo da se sa aktuelnom krizom ipak najbolje nose ona društva u kojima je taj bazični konsenzus postoji.
U tom smislu, ma koliko bila instrumentalna i odbojna zatočenicima ideološke čistote na jednoj ili drugoj strani, sama ideja pomirenja DS-a i SPS-a mogla je Srbiji doneti čak i nešto dobro. Kada su već napravili zajedničku vladu i onda pokušali da to naknadno racionalizuju idejom „nacionalnog pomirenja“ Miloševićevih i Đinđićevih političkih potomaka, mogli su se možda naći na nekoj konstruktivnoj, nacionalnoj i državotvornoj sredini. Mogli su, ali nisu.
Zaista, načelno, ne bi moralo biti loše ako bi se nekako ponovo spojili u jednom trenutku neprirodno razdvojeni srpstvo i evropejstvo, modernizam i patriotizam, briga za socijalnu pravdu i deklasirane društvene slojeve sa pragmatizmom i tehnokratskom efikasnošću. Ali ovde se, nakon poslednjih stranačkih kongresa, ne vidi ništa od toga. Sem što, kao što se i moglo očekivati, u ovom političkom braku iz računa SPS mnogo brže „žuti“, nego što DS kreće da „crveni“. A pri tome ih SNS, i jedne i druge, u evroentuzijazmu već sustiže i pretrčava. Tako da se praktično više i ne vidi neka ozbiljnija politička razlika između ovih stranaka. A sva istraživanja pokazuju da ih narod u tom entuzijazmu sve manje i sve radije prati.
Da zaključimo: podele jesu loša stvar, ali su lažni konsenzusi još mnogo gori.
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 04.01.2011.
