Izvor: Politika, 03.Dec.2011, 23:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Škola nema budućnost
Za novac se borimo bez garancije da ćemo ga i pronaći. Građevinski radovi se približavaju kraju, a mi još ne znamo ni kako ćemo te nove objekte održavati, grejati, čistiti…
Od osnivanja, 1982. godine, „Petnica“ je bila osporavana, hvaljena, zamalo zatvorena dva puta i, na kraju, uprkos hroničnom nedostatku novca, ipak opstajala zahvaljujući entuzijazmu nastavnika i velikoj želji đaka da uče drugačije nego što se to radi u klasičnoj učionici. Ovih dana, „Petnicu“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je zvanično priznao i svet: Organizacija Ujedinjenih nacija za nauku, kulturu i obrazovanje (Unesko), biće pokrovitelj obeležavanja jubileja tri decenije rada ove neobične kuće znanja.
Vigor Majić, gotovo od samih početaka direktor Istraživačke stanice „Petnica», u intervjuu za „Politiku“ kaže da je ova odluka velika podrška njihovom radu, idejama i metodama i napominje da će jubilej proslaviti bez pompe, radno.
Država se nije naročito potrudila da podrži „Petnicu“, čak je 2009. pretilo gašenje zbog nedostatka sredstava. Sada je u toku izgradnja nove stanice, vaš kvalitet je prepoznao Unesko, da li to znači da se stvaraju pomeraju nabolje ?
Čudna je to stvar. Vlada Srbije je, s jedne strane, iskreno i uporno ponudila koncept proširenja i modernizacije IS evropskim partnerima i bila je veoma zadovoljna kada su oni lako i bezrezervno odlučili da takav projekat finansijski podrže. S druge strane, u nekim resorima i dalje se plaše strah da je podrška „Petnici“ nešto sumnjivo i nepotrebno. Nekima najviše smeta status Istraživačke stanice koja je potpuno nezavisna i samostalna organizacija i takva je bila i kada je osnovana u tadašnjem jednopartijskom sistemu kada to niko nije prepoznavao kao bilo šta loše.
Ko vas zapravo finansira?
Za sada nemamo nijedan stabilan izvod sredstava za rad. Ministarstva nauke i prosvete su do sada davala određena sredstva, ukupno oko jedne četvrtine naših godišnjih troškova. Od kada su došli Rusi, NIS je istog trenutka odlučio da pomaže naš rad, ali nijedno domaće javno preduzeće se nije na tako nešto odlučilo, najverovatnije zato što IS nije nikakva „partijska institucija“. Sve u svemu, za nešto više od polovine troškova rada moramo se svake godine uporno boriti, svaki put iz početka i bez garancije da ćemo novac i pronaći. Poslednjih godina uočavamo još jedan ozbiljan problem: sve je više dece kojoj je čak i autobuska karta previsok porodični izdatak, tako da im „Petnica“ ostaje samo san. To je strašno, ali ne vidim da bilo koga to potresa. Da ne pominjem koliko nas brine šta će se desiti nakon proširenja kapaciteta.
Zašto?
Građevinski radovi se približavaju kraju, a mi još ne znamo ni kako ćemo te nove objekte održavati, grejati, čistiti, a kamoli kako ćemo naći sredstva za minimum rada, makar samo na onom obimu s kojim smo radili poslednjih pet-šest godina u ovim skromnim i tesnim uslovima.
Da li imate programe samo za đake ili i za nastavnike?
Kada smo počinjali s radom, naša ciljna grupa bili su samo srednjoškolci i, manjim delom, studenti. Ubrzo smo počeli neke eksperimente s obukom nastavnika i shvatili smo da tu postoji ogromno interesovanje i pored vrlo skromnih uslova za smeštaj koje smo imali. Programi za nastavnike su se brzo širili, ali su sredinom prošle decenije počeli da opadaju kada je državna administracija uvela neke formalne obaveze nastavnika da pohađaju seminare. Mi smo primetili da nam od tada dolazi sve više ljudi koji uopšte nisu zainteresovani da saznaju nešto novo, već samo da dobiju potvrdu da su pohađali neki seminar. To što je urađeno naravno da je vrhunska birokratska glupost. No, interesovanje nastavnika koji žele da nešto nauče i dalje je veoma veliko i mi ozbiljno nameravamo da u novim uslovima pokrenemo dosta programa. Značajna novina u radu IS nakon završetka rekonstrukcije biće mogućnost da nastavnik osnovne ili srednje škole dovede školsku sekciju, tj. grupu učenika zainteresovanih za neku oblast i da provedu ceo dan u „Petnici“.
Imate polaznike sa svih strana sveta, čak i iz Kolumbije, šta to nudite što nemaju kampovi u njihovim zemljama?
Dolaze nam čak iz Japana, Kanade i SAD. Nažalost, imamo samo jedan letnji međunarodni kamp, pa je broj raspoloživih mesta mnogo manji od interesovanja. Da budemo načisto u svetu nema mnogo naučnih kampova s međunarodnim učešćem. To je komplikovano, skupo i dosta zahtevno za organizatore. U većini zemalja postoje muzeji nauke i sliče institucije koje nude vrlo interesantne celodnevne programe a i škole su relativno dobro opremljene da mogu podržati ideje i male projekte svojih učenika. Kamp u Petnici je stekao međunarodnu slavu zato što nudi svakom učesniku da sam smisli neki projekat gde dobija stručnu podršku i pomoć da to uradi tokom dve nedelje, plus društvo iz celog sveta sličnih interesovanja i uz to „petničko okruženje“. E, to je nešto čega nema na svakom ćošku.
Zašto polaznici ne dobijaju diplome?
Nikada nismo učenicima i studentima izdavali diplome, nismo ih na bilo koji način rangirali niti to nameravamo da ubuduće činimo. Dobili su „injekciju“ svežeg znanja, sjajno i vredno iskustvo, obilje ličnih kontakata s vršnjacima sličnih interesovanja koji često dele i slične probleme i, najzad, priliku da dožive atmosferu jedne škole koja nema ocene, dnevnike, razrede i odeljenja, testove i kontrolne zadatke i narogušene nastavnike. Dovoljno. Znate, mi smo mentalno deformisani kao narod, naučeni da znanje izjednačavamo sa sertifikatima, diplomama i papirima. To je ozbiljna i pogibeljna deformacija. Jako teško je ljudima danas objasniti da je jedino istinsko i upotrebljivo znanje ono koje je u glavi i koje se uvek može pokazati i proveriti. Mi, eto, ne nudimo nikakve papire. Kome se to ne sviđa i ko bi želeo da svoje dete „nekud pošalje“ gde će dobiti lepo parče papira, neka slobodno traži neko drugo mesto.
Kada govorimo o mestu, zašto je izabrano baš ovo selo i ovaj kraj za IS?
Petnica je još od vremena Jovana Cvijića bila mesto gde su studenti Beogradskog univerziteta dolazili na praksu. Dakle, profesori su uticali da se to mesto odabere za podizanje IS koju su, da podsetim, tih prvih godina gledali najviše kao mesto okupljanja studenata prirodnih i istorijskih nauka.
Da li biste danasponovo odabrali tu lokaciju?
Teško je reći... Najverovatnije ne. Potražili bismo neko mesto bliže Beogradu ili Novom Sadu. Van ta dva grada malo šta drugo postoji i može da funkcioniše u ovoj zemlji. Tužno, ali je istina.
Petnicu su pre 30 godina osnovali mladi istraživači, nastavnici i studenata nezadovoljnih postojećom praksom u obrazovanju. Da li se od tada u našim školama nešto promenilo?
Promenilo se dosta, ali, nažalost, nedovoljno. Kod prvih signala ozbiljne političke krize početkom devedesetih godina prošlog veka mi smo prvo žrtvovali školstvo i od tada, evo dve pune decenije, praktično sve što smo kao država izdvajali za obrazovanje išlo je u plate koje su, i pored toga, ostale skromne i nestimulativne. Snažno mešanje političkih stranaka u upravljanje školama i u zapošljavanje nastavnika dodatno je srozalo ugled prosvetnih radnika i oborilo njihovu motivaciju da se posvete deci. Danas je loše obrazovanje u Srbiji postalo upravo jedna od ključnih kočnica ekonomskog i društvenog razvoja, jer, u najmanju ruku, ne „proizvodi“ dovoljan broj ni dovoljan kvalitet radnika, stručnjaka i svih onih profila važnih za razvoj društva. Što je najtragičnije, najmanje se promenio Univerzitet, iako je imao najviše prilika da to učini.
U jednoj rečenici – kako bi trebalo da izgleda škola budućnosti?
Da bude jasno, čvrsto verujem da škola nema stvarnu budućnost. Škola je istorijska kategorija, postojaće u formi sličnoj današnjoj još 20-30 godina. Nakon toga će biti prevashodno institucija za konsultacije, praćenje procesa sticanja znanja, stručnu pomoću sticanju i oblikovanju znanja i iskustva. Kasnije je jednostavno neće biti.
---------------------------------------------------------------------------
EPP strategija
Da li ste kao ekspert pozvani da učestvujete u izradi Strategije obrazovanja Srbije?
Na neki način učestvujem i pokušavam da to bude maksimalno kreativno. Ali, da budem iskren, imam utisak da će to biti jedna od mnogih „EPP strategija“, pravljena da se pokaže kako se strateški razmišlja, ali da je sudbina tog dokumenta da bude pokopan u nekoj fioci. Možda i neće biti tako, i tada bih bio veoma srećan. Srbija mora da se opredeli da ima što je moguće kvalitetnije javno obrazovanje gde će jedina mera vrednosti tog sistema biti samo ono što učenici steknu i ponesu iz takve škole. To je veoma težak zadatak zato što smo nametnuli formu kao meru vrednosti. Sistem nam je preko svake dopuštene mere centralizovan i zatrpan gomilom besmislenih pravilnika, statistika, pa i udžbenika koji su za mene takođe besmislena kategorija, istorijski potpuno prevaziđena koja nema nikakvu budućnost, kao ni školska inspekcija, školske uprave, školski policajci i razne druge gluposti.
Sandra Gucijan
objavljeno: 04.12.2011.
Pogledaj vesti o: Nova godina
