Izvor: Politika, 01.Feb.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roditelj za igranje, prijatelj za šaputanje
Kad sam bila mala otac mi je čitao Čehova, a ja sam mu se kao student književnosti odužila tako što sam mu objašnjavala šta je „mimezis mimezisa”!
Dve nove knjige Lidije Nikolić pojavile su se jedna za drugom u izdanju „Čekića” iz Beograda: dokumentarna biografska povest „Osećanja. O. Sećanja.”, o Margiti Stefanović Magi, koja je proglašena za knjigu godine na osnovu ankete „Politike”, i zbirka priča za decu „Buvlje hvatalice” za koju je dobila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << književnu nagradu „Politikin Zabavnik” za najbolje delo namenjeno mladima u 2012. godini. Lidija Nikolić (1960), profesor i književnik, piše prozu za decu i odrasle. Autor je i knjiga priča za najmlađe „Neću više da lažem” i „Anino životinjsko carstvo” za koju je dobila nagradu dečjeg žirija „Dositej”, i romana „Duše divlje i samotne” i „Biti ničiji” za odrasle. Priredila je knjige „O...” i „U ratu sa sobom” Zorana Novakovića i „Nije lako biti dete” Dragomira Đorđevića. Prevela je sa slovenačkog knjigu o terapiji dece sa autizmom. Pojavljuje se i kao autor i izvođač scenskih prikaza dela, radio-drama i emisija, kao i TV serija za decu. Zastupljena je u čitankama i antologijama priča za najmlađe. Dugogodišnji je saradnik „Politike za decu”.
Psi i mačke, svih veličina, ćudi, boja, rasa, imena i porekla, pa mali lav, majmuni, foke,hrčci, labudovi i jarići, defiluju vašom nagrađenom knjigom, uzdete koje se oduševljava svakim novim susretom sa njima. Zbog čega je važno da čovekodmalena ima odnos prema prirodi,prema životinjama?
Lekovitost uticaja sveta prirode i životinja na nas isticale su još drevne filozofije, a potvrdila je i savremena medicina. Nažalost, kod nas ti „lekovi” najčešće hodaju besciljno ulicama u potrazi za domom... Retki imaju priliku da upute pravoj osobi pogled koji topi led... Tada mi stičemo privilegiju da naučimo ponešto o sreći i ljubavi. Kundera je davno zapazio da je poimanje sreće kod čoveka i psa različito: kod ljudi „pravolinijsko”, kod pasa „kružno”. Oni se uvek raduju istim stvarima i ne teže promeni. Čovek se svega brzo zasiti, stremi novom, traži raznolikost i zato je večito nezadovoljan.
Kako biste uporedili svoje detinjstvo i odrastanje svog deteta, kao i današnje dece uopšte?
Razlike su velike, ali one vrednosti koje su od suštinske važnosti za decu ostaju uvek iste. Odrasli, kao pravi „vlasnici detinjstva”, moraju da se potrude da sačuvaju te „dragocenosti”: drvo za penjanje, livadu za trčanje, jezero za plivanje, pticu za cvrkutanje, tavan za istraživanje... Loptu kao najdražu igračku, priču pred spavanje kao najbolju zabavu, uspavanku kao najlepšu pesmu... Sve to olakšava detinjstvo koje je oduvek bilo teško, a sada je još teže... Zato roditelj treba da služi za igranje, učitelj za divljenje, a prijatelj za šaputanje tajne na uvo...
Šta je presudnouticalo na formiranje lika male Ane u knjizi „Buvlje hvatalice”: vaše dete, svakodnevne situacije roditeljstva, ili dete koje negde još postoji u vama?
Jedan od glavnih junaka knjige jeste moja ćerka Ana koja se pojavljuje i kao pripovedač u onim pričama koje izazivaju najveće simpatije, i malih i velikih čitalaca, zbog jezičkih „grešaka” dobro poznatih svakom roditelju. Anin govor i njeno životinjsko carstvo obezbedili su mi i građu i naslov za ovu knjigu. Tu nema nikakvih uzleta mašte, sve je sušta istina: Ana ima „najdobrije buvlje hvatalice” na svetu, koje nažalost nemaju „klozetsku nošu”, dedu koji je „bez štapa neprohodan”, babu koja je jedna „odžak-baba”, i majku koja je „Đavo, to jest Sotona”... Pa ko se onda ne bi „uplašio od straha”?!
Iskrenost je vaš literarni moto, međutim, kako sa današnjom decom, koja rano i brzo stiču mnoštvo informacija, „kreirati” bliskost koja će da preduhitri virtuelni, paralelni, život oko nas?
Iskrenost mora biti naš životni moto i osnovni stav u pristupu deci od koje najčešće to isto očekujemo, a retko kad uzvraćamo istom merom. Meni je ćerka davno rekla: „Ja tebe nikad ne lažem, bilo bi strašno ako ti mene lažeš!” Nažalost, mi često nismo otvoreni u razgovoru sa decom. Krijemo svoja osećanja, slabosti i poroke, prećutkujemo sopstvene nestašluke iz detinjstva i grehe iz mladosti, sa uverenjem da ćemo autoritet postići strogošću, kritikom i lažnim predstavama o svom savršenstvu. Ja se sa decom brzo zbližim nakon priznanja da sam drugi razred gimnazije završila sa zaključenom dvojkom iz srpskog jezika i književnosti!
Koliko je na vaš spisateljski poziv, i uopšte na životni put, uticao vaš otac, naš poznati pisac Danilo Nikolić?
Nikad mi nije pomagao u književnom poslu, osim savetom, podsticajem i podrškom, smatrajući da svako mora sam da se izbori za svoje mesto u svetu umetnosti. Ali mi je zato, kad sam bila mala, čitao Čehova, kad sam pošla u gimnaziju recitovao Miljkovića, a ja sam mu se kao student književnosti odužila tako što sam mu objašnjavala šta je „mimezis mimezisa”! Međutim, da bi neko uspešno završio svetsku književnost i odmah potom počeo da piše i objavljuje, potrebno je i da mu neko prinese ručak na poslužavniku, čistu posteljinu i opeglanu haljinu. Za to su obično zadužene majke, što se podrazumeva i očekuje, pa im zato retko ko odaje priznanje, izražava zahvalnost i ističu zasluge.
Da li književne teme crpite iz svog životnog iskustva i kakve ljude i događaje želite da ovekovečite?
Život sam piše romane i priče, a pisac ih samo zapisuje. Na taj način on postaje borac protiv zaborava. U nekim svojim knjigama ovekovečila sam „ljude koji ne postoje“, gubitnike i autsajdere – žene, decu, homoseksualce... U onima koje sam priredila, nakon smrti umetnika, bila sam „čuvar velikih duša”. To važi i za knjigu „Osećanja. O. Sećanja.” u kojoj su, pored Margite Stefanović, ovekovečeni reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi, baletan Aleksandar Izrailovski, glumac Dragan Maksimović, muzičar Milan Mladenović, slikar Dušan Gerzić... Galeriju likova u ovoj knjizi uveličavaju i „divovi u svojoj profesiji“ kao što su Miloš Radović, Svetozar Cvetković, Rada Đuričin, Peca Popović, Srđan Vejvoda, Branko Milićević... Tu su i oni koji su, poput Silvije Plat, Virdžinije Vulf i Anice Savić-Rebac, dobrovoljnim odlaskom sa ovoga sveta okončali svoju bitku sa bolom.
Vaša biografska knjiga o Margiti Stefanović imala je ogroman uspeh kod nas i u regionu i za godinu dana doživela dva izdanja. Na koji način je Margita, kao prijateljica iz detinjstva, uticala na vas?
Ja sam na nju pokušavala da utičem tako što sam uvek bučno nametala svoju volju. Ona je na mene uticala tiho, nenametljivo i neprimetno. Učila me je da trčim, pišem i crtam. Da sviram „Imagine” Džona Lenona i pevam pevam pesmu „Daj nam sunca” iz „Kose”. Na kraju detinjstva, otkrila mi je, uz pomoć Goldinga, zlo sa kojim se čovek rađa, a na kraju života, poslala proroka Halila Džubrana da mi kaže da „najbolji deo sebe sačuvam za prijatelja”... Uveravala me je da „reči imaju moć”, mada su često nepotrebne. Govorila uvek da smo „dva sveta”, ali i da je tajna jedinstva zagrljaj u kome dvoje postaju jedno.
Marina Vulićević
objavljeno: 01.02.2013.
Pogledaj vesti o: Nova godina
