Izvor: BKTV News, 21.Jun.2012, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poštovanje je dvosmerno
Nedavno je objavljen članak u kojem se iznosi činjenica da je za jednu deceniju broj dece s poremećajima u ponašanju povećan za 70 odsto. Stručnjake posebno zabrinjava uzrast ispod 14 godina. Članak se naravno odnosi na decu u Srbiji, ali ovo je nesumnjivo i svetski problem.
Život bez porodične sigurnosti
Nemam podatke o procentu porasta broja dece sa poremećajima ponašanja u Engleskoj, ali znam da je i tamo to veliki problem i da je u porastu. Mnogo se priča o rešenjama, ali ja sam ubeđen da je, dok se ne pronađe i ukloni UZROK problema, skoro besmisleno tražiti rešenje. Kao primer bih naveo neke probleme koji postoje i u drugim društvima, na primer uzimanje droge, ili planetarni problem, kao što je terorizam.
Sećam se da je u Engleskoj, osamdesetih godina, primećen rast huliganstva i opšti pad poštovanja mladih prema odraslima - naročito prema roditeljima i učiteljima. Moja majka je bila ubeđena da je promena direktno vezana za zabranu upotrebe rigidnih mera, kao što su prut i druge telesne kazne u školama. Moja lično iskustvo je da, iako sam često dobijao prut u školi, količina moga bezobrazluka nije bila znatno smanjena, ali možda je ipak moja majka bila delimično u pravu.
Međutim, ono što je sigurno, jeste da sila i strah nisu opravdani načini za rešavanje bilo kakvog problema. Kao što sam na početku apostrofirao, prvo moramo da pronađemo uzrok problema.
U članku je spominjan ne mali broj dece koja već u nižim razredima na časovima spavaju, jer im roditelji noću dozvoljavaju da igraju igrice. Ovde se vide dva uzroka problema: kompjuterske igrice i ponašenje roditelja. Smatram da najviše zabrinjava ponašanje roditelja. Verovatno roditelji, koji su bili čitavog dana na poslu, žele da na neki način nadoknade deci svoju ljubav, povlađujući im na razne načine kada su zajedno kod kuće - uveče.
Po meni, ovde leži najveći uzrok poremećaja u ponašanju - to što deca provode većinu dana bez roditelja, bez porodične sigurnosti. U Engleskoj, rasturenje porodice je relativno nova pojava - kad sam ja bio dete vrlo mali broj majki je radio, jer je smatrano da je majčino mesto kod kuće, sa svojom decom.
Moja sestra, koja je bila medicinska sestra, prestala je da radi kad je dobila prvo dete i nije se vratila na posao dok njene dve kćerke nisu bile dovoljno stare da se same vrate iz škole i bile sposobne da sebi nešto spreme da jedu. Danas, većina majki rade i možda su jedini porodični obroci, za vreme vikenda.
Deca ostavljena bez roditeljske pomoći, primera i autoriteta, prirodno koriste situaciju da se ponašaju šta im padne na pamet - umesto roditelja, njihovi uzori postaju njihovi vršnjaci.
Ko su i šta su autoriteti
U Srbiji je situacija malo drugačija. Kad sam došao u Beograd 1971. godine bilo je sasvim normalno da oba roditelja rade - pre svega zbog ekonomskih razloga, jer jedna plata nije bila dovoljna da pokrije osnovne troškove života. Dakle, može se reći da je jedan uzrok rasta razbijanja porodica teška ekonomska situacija, naročito zbog toga što danas troškovi života nisu isti kao pre 40 godina - pre početka digitalne revolucije.
Danas, roditelji moraju da zarade dovoljno da bi kupili, pored osnovnih potreba života - hrana, odeća, krov nad glavom - kompjuter, najnoviji mobilni telefon, iPad, itd. Ako komšija ima nešto novo - moram i ja to da imam. Deca to vide i sasvim prirodno žele da imaju isto kao njihovi vršnjaci. Roditelji moraju više da rade i zarade, što znači, manje vremena da provedu sa decom.
Članak i spominje nepoštovanje autoriteta. Uloga roditelja u porodici nije da sprovodi red kroz autoritet - kroz svoj položaj - nego da bude primer. Deca, kao mladunci životinja, ponašaju se prema onome što vide, prema onome što roditelji rade, prema modelu ponašanja roditelja, a ne prema onome što roditelji kažu.
Ako roditelji imaju čvrstu ideju kako žele da se njihova deca ponašaju, neka se i sami tako ponašaju. Neka rade marljivo i odgovorno, neka budu skromni, učtivi i pre svega puni poštovanja. Poštovanje je dvosmerno - ako roditelji ne poštuju svoju decu, ne mogu očekivati da će njihova deca njih poštovati. Dakle, veći deo i uzroka i rešenja problema poremećaja u ponašanju dece, leži ne kod same dece, nego kod roditelja.
Lidija Kozarčanin, iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kada su u pitanju predškolci i osnovci, smatra da se poremećaji ogledaju najviše u nepoštovanju autoriteta, izostancima iz škole, neprekidnom pričanju i šetanju za vreme časova, telefoniranju usred nastave, uznemiravanju i šikaniranju drugih, nošenju noža u školu. Dakle, još jedan uzrok problema moramo da pronađemo u školi.
Po meni, svi problemi koje ona spominje, dolaze od prvog - od nepoštovanja autoriteta. Pre svega, treba definisati pojam ‘autoritet’. Autoritet učitelja - ili autoritet bilo koje druge odrasle osobe koja radi sa decom - ne bi trebalo da dolazi od njihovog položaja. Poštovanje starijih samo važi ako stariji istovremeno poštuju mlađe.
Gde zapravo leži autoritet učitelja? Prvenstveno u dobrom znanju svog predmeta i njegovom umeću da prenese to znanje mladima na način na koji mladi mogu da prihvataju. Ako su časovi zanimljivi, puni veselja i duhovitosti, ako učitelji pokažu da iskreno vole i poštuju decu, deca neće imati razloga da pričaju i šetaju za vreme časa, da telefoniraju usred nastave itd…
Dakle, ako hoćemo da pronađemo rešenje problema poremećaja u ponašanju dece, moramo prvo da dobro pogledamo kako vaspitamo našu decu i u porodici i u školi. U jednoj od svojih pesama, Engleski pesnik Filip Larkin kaže da odrasli kvare decu time što ih napune svojim greškama i dodaju još nekoliko novih i tako beskonačno produžuju mučenje čovečanstva.
Jedno je sigurno - ne možemo kriviti decu za rast u poremećaju njihovog ponašenja! Pošto problem sigurno postoji, dužni smo da im pomognemo. Ako su psiholozi oni koji će pomoći, po meni, prvi koji bi trebalo da traže pomoć, su roditelji i prosvetni radnici.
Piše: Timoti Džon Bajford
Izvor: Tanjug
Tweet
Pogledaj vesti o: Nova godina
