Izvor: Politika, 22.Jun.2012, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osvajanje slobode
Da li je tačno da je u Srbiji najpametnije ćutati kad mislite različito od drugih?
Pukla mi je pre neki dan leva guma na automobilu. Ni sam ne znam zbog čega – onako, iz čista mira. A bila je skoro nova. Srećom, vozio sam polako. Da nisam odmarao oči na lepoti obronaka Suvobora na potezu sela Koštunići i Brajići – ko zna šta bi bilo. Znam da sam se u poslednje vreme mnogima zamerio, ali ne sumnjam ni u koga.
Prošle godine dok smo razgovarali o mom novom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << projektu, o TV seriji ,,Ravna gora”, iskreni prijatelj koji radi važan posao u srpskoj bezbednosti pitao me je da li smatram da bi država trebalo da me malo nadgleda, da me obezbeđuje? Nisam ja zvezda sa estradno-nacionalnim oreolom iznikla iz krimino-patriotskog miljea pa da država troši novac poreskih obveznika na moju bezbednost. Jesam glavat ali nisam političar, niti sam važan državni službenik, ni šef političke partije koji se turbulentnih dvehiljaditih u raskrinkavanju starog režima i uvođenju demokratije u naše živote zamerio mnogima pa država mora doživotno da ga čuva. Kad bi naoružani ljudi morali da idu ispred mene i iza mene izgubio bih sve, čini mi se, a slobodu pre svega. Odmah bih otišao u rodnu Medveđu, da tamo do kraja života čuvam ovce –odgovorio sam mom brižnom prijatelju.
Pri tom, znam da su sedamdeset godina posle Drugog svetskog i prvog srpskog bratoubilačkog rata Srbi i dalje duboko ušančeni u rovove svojih ideoloških podela – i da još uvek ratuju. Znao sam i krio od saradnika i familije da sam dobio nekoliko oštrih anonimnih pisama u kojima mi se velikodušno dele saveti: „Da povedem računa kad snimam seriju o četnicima i partizanima” ... da oni znaju ,,na čijoj sam ja strani”... da će me,,stići ruka pravde ako zabrljam”... I dok mi brkati i umašćeni majstor za sve i svašta od kola i kamiona, krpi upropašćenu gumu – umivam se na česmi sa studenom vodom koja se slobodnim padom strmoglavljuje sa vrha Ravne gore i razmišljam o kazni koja preti da me sustigne, mnogo pre mog zločina. „Šta rade oni tamo po Beogradu – brecnu se trgnuvši me zadihani brka, uz štektanje kompresora za vazduh – Hoće li da prave tu vladu, el da mi uzmemo us... motke, da ponovo dođemo tamo da rasteramo to društvo”? Srećom, majstor me nije prepoznao. Reče mi da nemaju relej za TV program još otkako su ga bombardovali Amerikanci na Maljenu, pa televizor i ne gleda, zbog toga pita namernike šta se radi po svetu, i u državi. „Ovi mladi nešto muvaju s nekim antenama a ja televizor uopšte ne palim”.
Ništa mu nisam odgovorio – prećutao sam. Nisam požurio da prihvatim temu, nisam ni beknuo jer sam dan pre obećao svom starom ocu da više neću pričati o politici – ni javno, ni ovako. Tražio je od mene da mu se zareknem, da ne budem glup, da ne istrčavam kao ždrebe pred rudu, da se setim šta mi je u amanet govorio deda Mirko – da ne brinem tuđu brigu, da ne ničem tamo gde nisam posejan, da gledam svoj posao i da se ne sekiram što poskupljuju so i benzin, jer mi tu ionako ne možemo ništa... ,,Šta te briga kaku vladu će oni da prave, i šta će oni da rade... Znaš valjda da vrana vrani oči ne vadi. Političari su to, a politika je velika k...a.”
Rekao bih da mu je zebnja napunila srce, da ne voli što javno preko novina sučeljavam svoje mišljenje i neslaganje sa onima kod kojih su bili svi naši buđelari, koji su poslednjih decenija imali ogromnu i neograničenu moć – i koji bi je u svojoj nezajažljivosti hteli još i ponovo. A sve to tobože na dobrobit naroda nad kojim decenijama vrše svoje jalove ekspertske eksperimente. Dok gledam starinu od svog oca, dok čujem sipljivo podrhtavanje u njegovom glasu kad mi po ko zna koji put priča o tome kako je njegov otac a moj deda 1949. godine proveo šest meseci u istražnom zatvoru ni kriv ni dužan – samo zato što je u svom vinogradu video odbeglog komunistu Dulu Gradištanca, podelio sa njim poslednju cigaru – i nije ga prijavio Ozni – dođe mi da zaplačem. I da puknem istovremeno.
Pitam se – kada će Srbi osvojiti svoju slobodu? Kada će moći slobodno da izražavaju svoje mišljenje bez straha od posledica, od kuršuma u kolenima i noža u leđima? Da li je tačno da je u Srbiji najpametnije ćutati kad mislite različito od drugih? A javno govoriti samo kada mislite kao većina, pogotovu kada je na vlasti? Koliko smo kao društvo daleko od osnovnih civilizacijskih normi koje afirmišu ljudske slobode, različitost i toleranciju. Za katastrofalno stanje u osnovnim ljudskim pravima, u pravu na govor i različito mišljenje – prevashodne zasluge imaju upravo političari. Dovoljno je pogledati kako se danas i sada ponašaju – posle iskamčenog i iznuđenog poverenja koje su dobili od građana.
Kao doživotni čuvari svih naših tapija i gluvonemi evnusi kojima smo poverili svoje živote i budućnost naše dece. Umesto da preduzimaju i delaju, da nas grozničavo izvlače kako znaju i umeju iz velikog belaja i nadolazeće propasti – oni se šepure, šetkaju, pevaju i igraju okretne igre na strpljenju naroda terajući pizmu, ko će sa kim, ko s kim neće – i ko će najbolje unovčiti svoj jad od cenzusa preko kojeg su se prevalili kao pijanica preko visokog plota. Takvi najviše liče na kockare koji u rukama drže maks ful ili fleš – a još neće da otvore karte, dok ulog ne bude što je moguće veći.
Obećao sam ocu da nikoga neću pominjati – poimence. Toga se i držim. Na dan inauguracije novog predsednika srpske države – u rano jutro dobio sam zanimljiv poziv sa visokog mesta. Jedna dama čije ime neću da otkrijem ni za živu glavu – javila mi je da je intervencijom sa vrha moje ime skinuto sa liste zvanica za svečanost u Predsedništvu Srbije. Bez obzira na to što sam nekoliko dana pre jedino lister odelo koje imam za svaki slučaj odneo na hemijsko – ovu vest sam primio veoma mirno. Iznenadio bih se da je bilo drugačije.
Radoš Bajić
objavljeno: 22.06.2012.
Pogledaj vesti o: Nova godina
.jpg)
