Izvor: Blic, 31.Dec.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novogodišnja priča
Ulazili smo u taj kafić kao nekakvi zaverenici: na ružičastom kartonu s unutrašnje strane stakla pisalo je „Zatvoreno - privatna zabava“, i vrata su se otvarala tek toliko da posetilac kaže da je pozvan, a onda još malo, da se provuče. Hteo sam da budem siguran da sam na pravom mestu i na ulazu sam iskrivio glavu da još jednom pročitam natpis na kitnjastoj firmi dok sam stavljao ruku na mesinganu kvaku, ali sam osetio vunenu rukavicu - devojka koja je htela da uđe, visoka nenašminkana >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dugokosa crnka, pomalo nalik na hipika, ili Indijanku, stvorila se odjednom. Pognute glave, kao da se stidi, nije ni mogla da me vidi, i kad me je osmotrila, predomislila se i gotovo otrčala niz ulicu.
„Ja sam zbog sastanka...", rekao sam muškom licu koje se pojavilo, i on se široko osmehnuo i pustio me da uđem.
„Sastanak" je bio „spid dejting", pokušaj usamljenih da nađu partnera - ali „na naučnoj osnovi".
U jednom od oglasa na internetu piše da su psiholozi utvrdili kao činjenicu da je, da bi se neko nekome dopao, dovoljno samo pet minuta razgovora oči u oči. To je, navodno, moguće zahvaljujući brzom reagovanju životinjskog dela ljudskog mozga, čija je osnovna funkcija izbor partnera na osnovu genetskog poklapanja mirisa, izgleda i mimike.
Ušteda vremena
„Muvanje na brzaka", kako bi slobodno mogao da se prevede izraz „spid dejting", izmišljeno je na Zapadu za stidljive i prezauzete kao zamena za dugo, ponekad mukotrpno i uvek neizvesno udvaranje, kaže se još, a „namenjeno je i muškarcima i ženama, jednako starima kao i mladima".
Najkraće rečeno: tuce, otprilike, muškaraca i podjednak broj žena, nađu se, posle prijave organizatoru, u nekom lokalu. Žene sede svaka za svojim stolom, a muškarci se smenjuju određenim redosledom, pričaju dok se sa plafona čuje tiha muzika, a kad se ova posle pet minuta pojača, muškarci se premeštaju za susedni sto. Svaki učesnik ovog skupa dobije bedž sa brojem, i papir i olovku, pa na kraju organizatoru predaje brojeve onih sagovornika sa kojima bi da nastavi poznanstvo. Organizator, opet, SMS-om prosleđuje brojeve telefona onim parovima kod kojih je došlo do poklapanja simpatija" i to je to.
rasprodaja
„Imam 45"", rekao sam u slušalicu, slagavši za pet godina. „U stvari, u januaru ću imati 45." Negde sam pročitao o sastanku za žene od 25 do 35 godina, za muškarce do 39, pa nisam hteo da ispadnem iz svih kategorija. Ali pošto ću morati da se pojavim, dodao sam: „Ali imam bradu, ona me čini starijim..." Čuo sam srdačan ženski smeh: „Ovo je novogodišnji dejting, nemamo starosna ograničenja. Samo dođite..." Iz njenog objašnjenja shvatio sam da uoči praznika, koji su za usamljene isto što i promena vremena za srčane bolesnike, organizuju nešto poput „rasprodaja". „Sa vama smo kompletirali desetočlanu grupu", rekla je.
Sa mnom su imali muškarca više, jer je zbog mene ona devojka pobegla sa ulaza, ali sam mudro ćutao dok nam se organizator izvinjavao i objašnjavao da „neki, istina, retki, ne uspevaju da savladaju svoj otpor prema ovakvom vidu druženja..." i da takvi zauvek ostaju sami, dok ćemo mi, završio je vedro, „preokrenuti svoje živote...". Svi su upadljivo gledali u njega i odglumili smeh, pazeći da im pogled ne skrene na ostale učesnike. Nisu hteli da budu ocenjeni kao nestrpljivi.
Nije da se hvalim, ali životinjski deo mog mozga izgleda da je sasvim zakržljao: pet minuta mi ni izdaleka nije bilo dovoljno za udvaranje. Zato sam u trideset sekundi sažeo priču o svom izmišljenom liku: slikar (zbog brade i nesposobnosti da vodim razgovore o konkretnim poslovima), ali i profesor u gimnaziji (zbog stalne plate i finansijske solidnosti), razveden (zbog razloga učestvovanja)... a ona, prva za čiji sto sam seo - tridesetogodišnja plavuša kratke kose - uzvratila mi je pitanjem: „U kojoj gimnaziji radite?" Oslovila me sa „Vi"! Nije baš da nisam doživeo to lično, ali došao sam zbog posla, i junački sam nastavio. Iz odgovora ne dužih od dve reči, kad nije mogla da izbegne veznike, saznao sam da je lekarka, da živi sa roditeljima, da je sama zbog raskida posle šestogodišnje veze... a ona mene nije pitala baš ništa. Posle smo malo ćutali, pa se završilo.
Bolje od interneta
Sledeća je pored sebe imala veliki novogodišnji paketić - 36 godina, ćerka pet, razvedena, menadžer u jednom operateru mobilne telefonije, lepo se osmehnula i objasnila da je pravo s posla... treća (29 godina, vaspitačica) je, čim sam seo, rekla: „Meni je brada gadna!" i tek se posle deset sekunda setila da doda: „Izvini...". Ostatak vremena proveli smo prisluškujući razgovore za susednim stolovima: menadžerka se glasno nasmejala nečemu što joj je rekao lepuškasti sagovornik širokih ramena u kožnoj jakni, a par s duge naše starne pričao je o parfemima. U četvrtom minutu ona mu je već pružala ruku da joj pomiriše nadlanicu. Meni je, kad sam došao na red, rekla da je drugi put na ovakvom druženju, da je mnogo bolje od interneta gde ima svakakvih, iskreno se interesovala kako na sastancima prolaze stariji...
Narednih pet minuta koje sam proveo sam zbog devojke koja je pobegla iskoristio sam za posmatranje muškaraca: najmlađi je sigurno imao manje od 25 godina i manje od 170 cm, kožne pantalone i šanse da nađe nekog za novogodišnji doček ne veće od mene. Ostali su bili pristojni muškarci srednjih godina, izbrijani: dva odela i prateće košulje na kockice, tri kožne jakne, jedan fini džemper, dve košulje... onaj u kožnim pantalonama snimatelj zvuka, pa menadžer u „Delti"... ako ne laže, taksista, vlasnik džempera službenik u pošti... Onaj drugi u odelu što nije Miškovićev pominjao je Prag i Pariz lekarki koja ga je s osmehom slušala, a taksista nije skidao pogled sa bradavica koje su se probijale kroz tanak crni džemper devojke bujne kose kod koje sam ja seo kad je isteklo tih pet minuta.
Šareni tračak nade
Politikološkinja, stara trideset jednu godinu, tražila je da joj pokažem ruke, zatim cipele, i rekla da joj je omiljena knjiga „Maestro i Margarita". I Dostojevski. „Ah, Dostojevski...", rekla je odsutnog pogleda i meni ostavila da naslutim kraj te rečenice. Onda me je, nalakćena na sto, obavestila da je muškarci doživljavaju samo kao veoma lepu ženu, dok ona traži dublju vezu. Zaista je bila lepa i klimnuo sam s razumevanjem, promrmljavši nešto o velikom ruskom piscu, dok mi je pogled bežao ka ivici stola s njene strane. Bila je fenomen u svakom pogledu, ali nije se mašila olovke da zabeleži moj broj na kraju.
Zato je pravi melem predstavljala sledeća: razbarušene šarene kose, diplomirani antropolog i etnolog, 25 godina, lepog lica i skladnog poprsja, zapisivala je gotovo svaku moju rečenicu. Zaista sam je zanimao: raspitivala se šta volim, šta slikam, jesam li ranije posećivao ovakva mesta... i prvi put mi je bilo žao što ne pričamo duže. Uzleteo sam kad je zapisala moj broj, i susret sa sledeće dve žene - razvedena (28) i devojka (27), prevodilac u jednoj stranoj firmi i nezaposlena viša medicinska sestra, plavuše - protekao je u rasejanom ćaskanju. Ni meni nije bilo stalo da ostavim utisak na njih. Osma se baš trudila oko mene: imala je 44 godine, šef u ekspozituri jedne banke sa umetničkim sklonostima, iskreno se obradovala kad sam rekao da volim Arsena Dedića i morao sam da joj obećam da ću je svakako pozvati na prvu svoju sledeću izložbu. „Kako god da se ovaj dejting završi", dodala je pomirena sa nepovoljnim ishodom. Imala je lepe plave oči i nisam imao vremena da saznam zašto je sama. Poslednjoj te večeri pristupio sam malo zbunjen: ona šarenokosa sa apsolutnom posvećenošću slušala je vic o Muji i Hasi jednog od muškaraca u kožnoj jakni, i čak se i nasmejala lepim smehom. Šta bude biće, pomislio sam neprofesionalno, i pozdravio svoju novu sagovornicu. Prevodilac sa jednog srednjoevropskog jezika (30), stjuardesa, privatni preduzetnik, sitna, lepih zuba i malih grudi, odmah mi je rekla da „ona voli malo i retko". Malo smo ćaskali o američkim piscima, složili se oko Rejmonda Karvera" i bio je to lep i opušten razgovor. Posle mi nije bilo jasno zašto me nije htela...
„Za pola sata... Za pola sata očekujte SMS", govorio je organizator svakome od nas pri predavanju listića. Popunio sam i ja: na poslu redovno proveravam onu nalepnicu nagradne igre na svom besplatnom primerku „Blica", iako kolege tvrde da za nas nema dobitka, pa sam i tada pomislio: „Šta me košta?".
Novinari
Navlačili smo kapute i polako se pomerali ka izlazu, neki veselo čavrljajući sa novim poznanicima, i tada sam ulovio pogled šarenokose: kroz gužvu se probijala ka meni i ja sam joj uzvratio osmeh. „Zaslužio sam", prošlo mi je kroz glavu.
„Da ti se sada predstavim...", rekla je dok su nas ostali zaobilazili, ali ništa drugo na ovom svetu nije postojalo osim nas, i violina koje su odnekud svirale... „Pišem reportažu o spid dejtingu...", kazala je ime jednog dnevnog lista i pitala me da li bih joj rekao svoje utiske na kraju.
„I ja sam novinar i ja pišem reportažu..." Nije čula za mene, ali se lepo nasmejala i otišla dalje.
Sat vremena kasnije telefonirao sam organizatorima da pitam zašto još nisu poslali SMS-ove.
„Poslali smo svima koji su se uparili", čuo sam onaj ženski glas.
„Dođite nam opet tridesetog..."
