Izvor: Politika, 30.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novogodišnja bajka – evro umesto dinara
Nestao je valutni rizik za sve kredite. – Guverner više ne mora da brani kurs. – Kamatne stope znatno smanjene. – Zadovoljni zaposleni i penzioneri. – Buđenje!
Šta bi se dogodilo kada bi neki, ali mnogo moćan Deda Mraz u novogodišnjoj noći sve naše mučne dinare pretvorio u evro? Dok se u osvit 2009. godine budemo „uzdržano" zabavljali, dolazi čarobnjak i menja dinare u evro. Po najpovoljnijem mogućem kursu – jedan za jedan. Ko bi dobio, a ko se češkao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po glavi? Da li bi se guverner NBS Radovan Jelašić radovao tome, a premijer Mirko Cvetković čupao sede vlasi? Konačno – da li bi većina građana bolje i lakše živela sa evrom umesto sa dinarom?
Ovu novogodišnju monetarnu bajku s nama su širom otvorenih očiju sanjali i univerzitetski profesori ekonomije – Branko Urošević, Boško Živković i Đorđe Đukić.
Oli Ren kao Deda Mraz
Sanjam, kaže, dr Branko Urošević, kako Oli Ren, evropski komesar za proširenje EU, u užurbanim pripremama za novu 2009, kao Deda Mraz, razmišlja o tome kako da pomogne napaćenom srpskom narodu. Pošto nije bio u stanju da mu ponudi poklon pakete – primenu Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, bezvizni režim ili status kandidata za članstvo u EU – odlučio je da im podari san. Da im za noć dinare promeni u evro. U ovo vreme krize, građani država-članica evrozone utrkuju se u povećanju potrošnje. Zašto u taj klub ne pozvati i Srbiju. Uostalom, pomislio je, ljudi tamo u Srbiji zaista umeju da troše, mogli bi pomoći Evropi u prevladavanju recesije. Okrenuo je telefone premijera zemalja-članica. Začudo, svi su se složili. Nije im zasmetalo čak ni to što Srbija ne zadovoljava kriterijume konvergencije, kao ni to što nije članica Unije. Važno je da se troši. Deda Mraz je mogao da odahne.
Srbija. Prvi januar 2009, sanja dr Urošević, dalje. Sveže odštampane evro novčanice sa ćiriličnim natpisima dostavljene su iz Topčidera. Guverner Radovan Jelašić strpljivo proverava kvalitet njihove štampe. Može da odahne. Ne samo zbog izvanrednog posla. Jednostavno, više ne mora da brani kurs dinara. U poslednje vreme, bilo mu je neprijatno čak i kada ga rođena deca kod kuće pitaju koliki će sutra biti kurs. Pošto su dinari postali evro, u toku novogodišnje noći nestao je valutni rizik za sve kredite uzete u evrima ili vezane za njega. Ne može mu se dogoditi da zbog naglog pada kursa dinara u odnosu na evro, dužnici masovno prestanu da otplaćuju kredite. Takođe, kamatne stope će se znatno smanjiti i prilagoditi kamatama u evrozoni – na tri do četiri, a ne 25 do 30 odsto. To će dodatno opustiti dužnike. Imao je, međutim, razloga i za zabrinutost. Prelazak na evro u mnogim zemljama praćen je visokim jednokratnim rastom inflacije. Mada mu je mogućnost povećane inflacije borala čelo, ipak, očekivana kriza tražnje smanjivala mu je zabrinutost. Konačno. O inflaciji u Srbiji, kao delu evrozone, sada će morati da vodi računa Evropska centralna banka, a sav pritisak po tom pitanju biće na Vladi Srbije, a ne na NBS.
U snu dr Urošević naslućuje i muke vlade – kako će se prelazak na evro odraziti na njen rad, pre svega na budžet. Sve obaveze države prema građanima (penzije i plate u javnom sektoru) moraju se od sada isplaćivati u evrima. To je veliki dodatni trošak za ionako jedva zakrpljeni budžet. Ulazak u evrozonu u vreme globalne ekonomske krize doveo bi do protivrečnih ciljeva srpsku vladu. S jedne strane, veliki budžetski deficit mora se smanjivati kako bi se obezbedili uslovi koje propisuje ECB. S druge strane, evrozona umesto mera štednje pospešuje ekspanzivnu monetarnu politiku. Koji od dva pravca treba uzeti ozbiljno? Posle kraćeg vremena, rešenje se samo po sebi nametnulo: trošiti, trošiti i samo trošiti. Uostalom, ukoliko novca zafali, Topčider sada može da štampa evre...
Šta ako spoljnotrgovinski deficit eksplodira, jer prelazak na evro smanjuje valutni rizik i time stimuliše uvoz. Pogotovo iz evrozone. Uvoznici bi, stoga, od prelaska na evro imali očigledne koristi. S druge strane, izvoznici bi, posle početnog šoka priznali da, zapravo, smanjenje valutnog rizika odgovara i njima ili im bar ne šteti.
A građani? Šta s njima? Zaposleni i penzioneri bili bi, uglavnom, zadovoljni, prepričava san Urošević. Mada su neki od njih i do sada imali primanja vezana za evro, većina je dobijala plate u dinarima. S druge strane, skoro svi troškovi bili su fiksirani za evro. Sada će bar svi znati na čemu su – koliko zaista zarađuju. Mučiće ih samo jedno pitanje: ako i mi Srbi sada možemo da štampamo evro, da li je to zaista i dalje čvrsta valuta?
Buđenje! Januar je dug, a mi, ipak, s dinarom u džepu.
Ne treba Deda Mraz
Deda Mraz za dr Boška Živkovića ne treba da bude čarobnjak, već samo mudar i moćan čovek koji će reći – dinar je ukinut i svi imaju pravo da ga zamene za evre po fiksnom kursu. Količina dinara u našem sistemu je mnogo manja od sume evra, pa bi ta operacija uz upotrebu deviznih rezervi Narodne banke bila izvodljiva. Problem bi mogao nastati kod kupovine novih količina, jer ne bi bilo fer da za evro, čiji su troškovi „proizvodnje" približno ravni nuli, dajemo realnu vrednost u robi i uslugama. Ali i taj problem je rešiv. ECB bi mogla da nam ustupi deo svog emisionog dobitka, koji nastaje između približno nultog troška njegove proizvodnje i njegove nominalne vrednosti (senioraža).
Ako bi nam Deda Mraz doneo evro umesto dinara, najveću korist bi imali najsiromašniji ljudi i proizvođači raznih vrsta robe, naročito oni koji izvoze u zemlje EU. Nadalje, kamate na kredite bi pale zbog isključenja valutnog rizika pa bi se radovali i svi dužnici. Izgubili bi svi koji direktno ili indirektno proizvode dinar.
Ključno pitanje jeste, po dr Živkoviću, koliko bi taj san potrajao. Da li bi se neko dosetio da cene dobara i usluga malo popravi zbog toga što nema dovoljno sitnih apoena evra? Kako će se na dugi rok ponašati plate, proizvodnja? Da li će porezi biti manji, a prinosi veći? Ko bi mogao biti taj Deda Mraz: guverner, premijer ili predsednik države? Parlament ne može, smatra dr Živković, jer se o tom pitanju verovatno ne bi izjasnio u narednih 30 do 40 godina.
Odgovor je, nažalost, razočaravajući. Mi nemamo Deda Mraza koji bi nam mogao doneti evro. To može biti samo ECB. Zašto? Zato što ona proizvodi evro. Da li onamože da toučini slobodnim izborom? Ne! Postoji skup pravila i standarda kojima se ograničava slobodna volja ECB pri odlučivanju o tome koja će zemlja biti uvedena u evropski monetarni sistem. Ta pravila su stroga, a standardi tačno definisani. Ne možemo im se ni nagviriti, a kamoli približiti, kaže budan dr Živković.
Dosta. Svanuo je, naš, običan, dan.
Slobodan Kostić
----------------------------------------------------------
NBS postaje kancelarija ECB
Prvo što mi pada na pamet u odgovoru na ovakvu nestvarnu situaciju jesteda Narodna banka Srbije postaje obična kancelarija Evropske centralne banke u Frankfurtu. Nemamo više emisionu banku. Guverner postaje samo nadzornik banaka, lišen stresa jer ciljana inflacija od osam odsto u 2009. ne može da se ostvari zbog velikih javnih rashoda, kaže dr Đorđe Đukić.
On i premijer ostaju dva tela, ali jedna duša u vođenju ekonomske politike. Nema sukoba fiskalne i monetarne politike. Ali, to dvojstvo za nekoga neće biti baš sasvim dobro – lako će se videti svaka pogrešna odluka. Neće biti zaklanjanja jedne iza druge politike. Evro će ih sve razgolititi. Tek kako bi se naši junački izvoznici našli na muci da neka Juropka za noć odnese dinare u istoriju i vaspostavi evre. Nema im „vađenja" na nerealnom kursu. Produktivnost bato, a ne kuknjava što evro ne vredi 150 dinara. Da vidimo ko tu trku može da izdrži sa evrom tamo, ali i evrom – ovamo. Ništa bolje neće proći ni uvoznici. Nema više visokog profita na kursnim razlikama.
I pre buđenja valja građanima došapnuti – da ni sa evrom na kratak rok ne bi bilo jevtinih kredita i boljeg života. Evro bi postao skupa roba, a lako bi se trošio i to, opet, zbog nas samih, uz inflaciju zbog koje bi se i sama ECB naježila. A možda i Deda Mraza povukla na konsultacije u Frankfurt.
[objavljeno: 31/12/2008]
