Izvor: Politika, 16.Apr.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije prohujalo sa vihorom
Počelo obeležavanje 150. godišnjice Građanskog rata, uz stare dileme zbog čega je vođen i nove nedoumice da li je završen
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Fort Dejvis je u ovo doba godine bujnom zelenom travom pokriveno uzvišenje u severozapadnom delu Vašingtona, iz čijeg se središta uzdiže visok jarbol sa američkom zastavom.
Kad se osmotri izbliza, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vidi se da je to nekad bila tvrđava, o čemu svedoče zemljani grudobrani, betonski bedemi koji imitiraju nekadašnje drvene stubove – i dva konzervirana topa, usmerena ka obližnjem naselju ne baš najbogatijih žitelja prestonice.
Pre 150 godina, kad su umesto kuća ispred bile samo njive i polja, ovo je bio važan deo odbrambenog sistema, oko kojeg je u Građanskom ratu vođena jedina bitka u prestonici Sjedinjenih Država, u kojoj je armija Unije odolela udaru 15.000 pripadnika vojske Konfederacije. Bila je to bitka koju je lično, sa ovog mesta, posmatrao i predsednik Linkoln, koji tom prilikom umalo nije nastradao od metka neprijateljskog snajperiste. Umesto njega, pogođen je njegov lekar, o čemu svedoči nevelika spomen-ploča.
U prošli utorak, 12. aprila, u četiri ujutro, simboličnim pucnjem iz topa u drugoj tvrđavi, Fort Samteru, u Čarlstonu, lučkom gradu Južne Karoline, počelo je komemorativno obeležavanje početka tog rata, pri čemu će komemoracije, raznim povodima, biti održavane sve do 9. aprila 2015, do dana kada je, pre vek i po, rat okončan, predajom konfederalnih pobunjenika u mestu Apomatoks, država Virdžinija.
Po odsustvu pompe na televizijama, mogao bi se steći utisak da je reč samo o formalnom podsećanju na nešto što je davno zaboravljeno. Ali kad se malo pažljivije pročita šta je sve ovim povodom napisano u štampi, i izgovoreno, može konstatovati i da još nije završeno.
Rat je počeo napadom vojske otcepljenih sedam (kasnije su im se pridružile još četiri) južnih država, koje su formirale Konfederaciju, na Fort Samter, utvrđenje Unije. Niko nije poginuo, pocepana je samo federalna zastava, ali pošto je za rat sve već bilo pripremljeno, on je počeo.
Kao i svi ratovi, i ovaj je izgledao veličanstveno sve dok ljudi nisu počeli da ginu. A poginulo ih je mnogo: 625.000, ili dva odsto tadašnjeg stanovništva Amerike sa oko 31 miliona žitelja. Više nego što su SAD izgubile u oba svetska rata. Koliko je to stradanje, može se shvatiti tek kad se kaže da je to kao kad bi danas u nekom ratnom sukobu poginulo šest miliona Amerikanaca.
„Iz neobjašnjivih razloga, mi još debatujemo o uzrocima Građanskog rata”, kaže nam, u razgovoru vođenom u vašingtonskom Centru za stranu štampu, istoričar Harold Holcer, napominjući ujedno da je „velika misterija američke kulture i to što ovaj rat još odzvanja”.
Glavni razlog zašto „odzvanja” jesu polemike koje se još vode oko toga zašto su dve strane uopšte prolivale krv. Politički konzervativci ga poistovećuju sa svojom današnjom borbom protiv „velike vlade”. „Novi konfederalisti” misle da je pobuna njihovih predaka bila u stvari odbrana samostalnosti država i „južnog načina života”. Jedan aktivista udruženja Sinova konfederativnih boraca reče pre neki dan da je rat vođen „za iste stvari za koje se danas bore i aktivisti pokreta Čajanka”.
Poruka istoričara je međutim nedvosmislena: rat je izbio zbog sukoba oko „čudne domaće institucije Juga” koja je u jednom momentu razjedinila SAD – oko ropstva.
U momentu kada je rat počeo, u Americi, u kojoj je u toku ekspanzija na još sasvim neosvojeni zapad kontinenta, postoje dva ekonomska, pa i politička sistema. Na njenom industrijskom severu je onaj koji uvažava principe iz Deklaracije o nezavisnosti donete 85 godina ranije, kojom je ozvaničeno odvajanje „Novog sveta” od Britanije, a u kojoj se kaže da su „svi ljudi stvoreni jednaki”. Na poljoprivrednom jugu dotle je čak četiri miliona ljudi crne boje kože vlasništvo, „imovina”, drugih, belih ljudi.
„Kamen temeljac naše nove vlade jeste velika istina da crnac nije jednak sa belim čovekom i da je ropstvo, potčinjenost superiornoj rasi, njegovo prirodno i normalno stanje”, obrazlagao je u to doba potpredsednik Konfederacije Aleksander Stivens.
Koliko rasizmom, Građanski rat je potpaljen i ekonomijom. Robovi su, ako se izuzme to što su morali da budu hranjeni i da im bude obezbeđen kakav takav krov nad glavom, bili besplatna radna snaga na plantažama pamuka, koji je u to vreme činio 75 odsto američkog izvoza. Bili su i kapital koji je, kako je izračunao jedan ekonomista, bio vredniji od ukupne vrednosti svih banaka, fabrika, železnice i brodova tadašnje Amerike.
I plantažerima je bila potrebna nova zemlja da se šire, ali federalna država nije dozvoljavala ekspanziju robovlasničkog sistema. „Zar treba da pristanemo da opljačkaju našu imovinu”, govori u to vreme Džeferson Dejvis, predsednik Konfederacije, podrazumevajući da su ta imovina – robovi.
„Zaboravlja se da je predsednik Linkoln ostavio pisana dokumenta koja pokazuju da je bio spreman na kompromis – da zadrži delove robovlasničkog sistema – da bi sačuvao Uniju”, podseća profesor Holcer, uz napomenu da je 1860. Amerika bila „uglavnom rasističko društvo”, pri čemu nisu svi sa severa bili abolicionisti, niti svi sa juga robovlasnici.
Da li samo bila? Mnogi su i danas uvereni da je Građanski rat bio jedino borba da se sačuva jedinstvo zemlje. Ropstvo je posle rata doduše ukinuto, ali borba za građanska prava, građansku jednakost, okončana je tek vek kasnije, šezdesetih godina prošlog veka. A tek 2008. prvi Afroamerikanac uspeo da postane šef države i useli se u Belu kuću koju su, uzgred, sagradili crni robovi.
Posle Građanskog rata, Amerika je pre svega želela da tu traumu prevaziđe i zaboravi; tri godine po njegovom okončanju predsednik Endru Džekson izdao je ukaz o bezuslovnom pomilovanju svih koji su se „direktno ili indirektno borili protiv Sjedinjenih Američkih Država”, pa tako nije suđeno ni predsedniku Konfederacije Dejvisu, ni zapovedniku konfederativne armije generalu Robertu Liju.
Umesto toga, počelo je „romantizovanje” rata, veličanje „viteštva” ljudi u sivim i plavim uniformama, „Prohujalo sa vihorom”, film iz 1939, u kojem se uzdiže lojalnost robova i idila sa plantaža, postao je najkomercijalnije holivudsko delo svih vremena.
Ali Građanski rat ipak nije „prohujao”, ne samo zato što je to bila prekretnica koja je Ameriku učinila onom što danas jeste. Nije teško zamisliti šta bi ona postala da su na kontinentu stvorene dve večito zavađene države.
Pomirenje je, međutim, plaćeno zaboravom, pa zato, u anketama javnog mnjenja sprovedenim uoči 150-godišnjice, većina ne pominje ropstvo kao njegov glavni uzrok.
Ni u Americi istorija ne govori samo o prošlosti, nego otkriva i sadašnjost.
Milan Mišić
objavljeno: 17.04.2011
Pogledaj vesti o: Nova godina
