Izvor: Politika, 22.Avg.2011, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
(Ne)pravdom protiv nepravde
Komentar nacrta zakona o vraćanju imovine i obeštećenju – drugi princip
Drugi ključni princip nacrta zakona o vraćanju imovine glasi: ,,Ne praviti nove nepravde tako što će se poštovati legalno stečena svojina današnjih vlasnika nad traženom imovinom”.
Kako to da država, koja je tako nemilosrdno postupila s vlasnicima imovine između 1945.i 1958.godine, sada pokazuje blagost i naklonost prema ,,današnjim vlasnicima”? U stvari, time se samo nastavlja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << progon ,,starih vlasnika”, odnosno jedino pravih vlasnika.
Pravni osnov za prodaju na silu oduzete i nikada plaćene imovine predstavlja član 15 Zakona o privatizaciji koji kaže: ,,Kad postupak privatizacije obuhvata imovinu oduzetu... vrednost te imovine biće nadoknađena... iz novčanih sredstava...”. Dakle, ovaj nejasan zakonski tekst daje pravo nevlasniku da prodaje oduzetu imovinu pre nego što je vlasnicima, uz njihov pristanak, isplaćena odgovarajuća cena. Ustavni sud nije ukinuo ovu odredbu zakona, mada je bilo više inicijativa.
Država je prodavala oduzetu imovinu znajući da je tuđa, pa je, tako postupajući, bila nesavesna. Kupci oduzete imovine su se uzdali u državnu silu da će im ona obezbediti miran posed, ali su i oni bili nesavesni. Naime, kroz zemljišne knjige i država i kupci su mogli da vide ko su bili vlasnici pre sprovedenog oduzimanja. Znali su da je imovina oduzeta protiv volje vlasnika i bez plaćanja bilo kakve ili samo nominalne naknade. Dakle, bili su svesni da su novi upisi o oduzimanju u zemljišnim knjigama provedeni nasilno uz teško kršenje osnovnih ljudskih prava i da, u stvari, predstavljaju obične falsifikate.
Pogotovo posle upisa potraživanja vlasnika na osnovu zakona o prijavljivanju i evidenciji oduzete imovine u javni i svima dostupni registar, koji vodi Direkcija za imovinu Republike Srbije, nema mogućnosti da kupac i Agencija za privatizaciju poreknu saznanje o vlasništvu nad imovinom koja je predmet prodaje.
Tako postupajući rukovodioci agencije i kupci oduzete imovine ne samo što su bili nesavesni nego su prekršili norme Krivičnog zakonika. Nema nikakvog razloga da se pravni posao između nesavesnog prodavca i nesavesnog kupca održi na snazi.
Da su Agencija za privatizaciju i kupci bili svesni postojanja svojinskog prava trećih lica na imovini koja je bila predmet kupovine i prodaje između njih pokazuje i ugovorna klauzula koja glasi: ,,Kupac kapitala se pre dana održavanja aukcije upoznao sa činjenicom da se u sastavu imovine subjekta nalazi nacionalizovana imovina i saglasan je da se sa nacionalizovanom imovinom postupi shodno odredbama zakona koji bude regulisao tu oblast. Pod nacionalizovanom imovinom, u smislu odredabaugovora, podrazumeva se imovina oduzeta od fizičkih i pravnih lica (raniji vlasnici) primenom propisa o oduzimanju imovine na teritoriji Republike Srbije... Obim i vrsta prava ranijih vlasnika nacionalizovane imovine ceniće se prema odredbama zakona koji reguliše tu oblast, a prema činjeničnom stanju postojećem na dan održavanja aukcije”.
Pošto su kupci oduzete imovine preuzeli na sebe rizik vraćanja te imovine pravim vlasnicima, ne postoji nikakva nova nepravda koja bi im se učinila izuzimanjem te imovine iz njihovog poseda i vraćanjem vlasnicima. Uostalom, pošto glavni cilj Zakona o vraćanju imovine treba da bude uspostavljanje imovinske sigurnosti onda nema drugog načina da se taj važan cilj postigne.
Prilikom odlučivanja o konačnom tekstu zakona o denacionalizaciji Narodna skupština i predlagači treba da budu svesni da je imovinsko pravo večito. Svaki pokušaj nasilnog ukidanja svojine zakonom ima samo privremeno dejstvo, kao što se to dogodilo sa zakonima o oduzimanju donetim između 1945.i 1958.godine.
Advokat, zamenik ministra pravde 2001.godine
Đurđe Ninković
objavljeno: 23.08.2011.
Pogledaj vesti o: Nova godina
