Izvor: S media, 12.Okt.2010, 20:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nasilje bez pokrića
Rušenje Beograda u nedelju 10. oktobra još jednom je otvorilo pitanje kuda vode demokratske promene izvojevane deset godina ranije. Za proteklih deset godina rušilački nagon demonstriran je u nekoliko navrata. Ni iz jednog od njih nije izvučena pouka. Posle svake nove devastacije grada i desetina povređenih odgovor države bio je isti – oštra osuda i obećanje da će se tim pojavama stati na put. Formalno i deklarativno.
Od 5. oktobra 2000. godine kada je režim >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Slobodana Miloševića pao u demonstracijama, a Skupština i Televizija zapaljene, demoliranje svega što se demonstrantima nađe na putu do dana današnjeg nije izašlo iz mode. Zapamćene su i demonstracije 2007. godine za vreme mitinga podrške Kosovu kada su gorele ambasade i Bajrakli džamija, grad je demoliran i za vreme mitinga podrške Radovanu Karadžiću 2008. a neredi na sportskim manifestacijama redovna su gradska razglednica.
Iako Srbija prolazi kroz težak period to ne može da bude opravdanje za kontinuitet vandalizma. Sličan hod po mukama imaju sve zemlje u regionu, ali ne gore u plamenu svaki put kada za to postoje navodni razlozi. Otuda se čini da je ovdašnji model izlaska na ulice davno patentiran. Bez obzira na povod demonstriranja, scenario demonstracija se ne menja.
Prošlonedeljne ulične borbe demonstranata sa policijom nastavljaju neprekinuti niz podeljenosti društva potvrđujući istovremeno matricu po kojoj niz traje. I izjave neimenovanih izvora iz MUP-a datih nekim medijima idu tome u prilog. „Parada ponosa„ i ulični rat samo su dve manifestacije održane nezavisno jedna od druge. Parada je bila alibi za ulično divljanje.
Policiji je odato priznanje za dobro obavljen posao uprkos debaklu koji je pretrpela u ljudstvu. Izgledalo je kao da je na ulice izašla sa ograničenim ovlašćenjima. Izvori iz iste policije kažu da su postojala operativna saznanja o tome šta će se dogoditi. Znalo se a ipak se dogodilo. Jasno je i da su organizatori demonstracija bili na merama, praćeni i prisluškivani ali je izostala akcija koja bi predupredila krv i razbijanje imovine.
Politička prepucavanja i svaljivanje krivice sa tabora na tabor počela su čim je poletelo prvo kamenje. „Rat uživo“ iskorišćen je za osude svih koji se nalaze na suprotnim stranama. Svi su, ipak, bili jedinstveni u jednom – odrekli su se bilo kakve umešanosti u nerede i oprali ruke od svog prisustva u senci. Šta bi onda trebalo da znače operativna saznanja da je vođa „Obraza“ Mladen Obradović kontaktirao sa nekim političarima? I direktor policije Milorad Veljović reče da nasilje nije slučajnost već promišljeno i organizovano. Neko je to osmislio.
Ko? Ko je organizovao nasilje? Da li su „Obraz“, navijači i ostale desničarske organizacije moćni da tako nešto sami sprovedu u delo? Bez podrške onih koji su ih stvorili, koji ih instruiraju, daju im logistiku i kontrolišu ih, te organizacije ličile bi na grupe građana drugačijeg mišljenja. Nijedan bunt ne prolazi bez podrške neformalnih centara moći, paradržavnih struktura i odmetnuthi delova službi. Ni haos u nedelju nije bio, kako se to želi da prikaže, samo izliv narodnog nezadovoljstva. Oni najnezadovoljniji sedeli su u kućama. Takvi još ćute i trpe.
Dejn St. Jeremić
Pogledaj vesti o: Nova godina
