Izvor: Politika, 27.Okt.2011, 23:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Možda slučajno neko neće žito

Katastrofičari vole da govore da ništa nije u redu, ali kod nas se četvrtina njiva zaseje žitom

Setva pšenice zbiva se od petog do 25. oktobra. Ove jeseni, kaže kikindski inženjer poljoprivrede, Zoran Simić, za setvu će biti povoljno do kraja oktobra. Posledica dugog toplog leta. Ove godine požnjevena pšenica na novosadskoj Produktnoj berzi, javljaju „Nove kikindske novine”, nema kupaca.

Ove novosti nagone me da s olakšanjem upitam: Gde su puste godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kad su radi zrna žita seljake spuštali vezane užetom, niz crkveni toranj ili u duboki bunar. „Di si sakrijo žito, kaži, je l’ ćemo te sad ispustiti!” Danas je sve sa pšenicom u najboljem redu. Katastrofičari vole da govore da ništa nije u redu, ali kod nas se četvrtina njiva zaseje žitom. Toliko i treba. Cene su stabilizovane, do genijalnosti stručni agronomi daju savete ratarima koliko duboko da pred setvu oru, da li da zasejanu njivu povaljaju i kakvo veštačko đubrivo da bace u zemlju.

Čitavog života sa roditeljima, rođenim i odraslim u selu, dešavalo mi se da primetim kako za vreme ručka, kad pojedemo supu, otac odloži kašiku, pogleda kroz prozor i kaže: „Hoće l’ kiša, da ne ovlada plamenjača.” Ili: u jesen, opet u nepogrešivo isti čas (posle supe), pita hoće li se žito na vreme zasejati... Jer ako se okasni, promrznuće zrnevlje u zemlji.

Sećam se tih decenija i ponosim se svojim roditeljima.

I ja sam čitam kikindske novine da saznam stanje poljskih radova.

Ono, da žito druge sedmice oktobra nema kupaca saopštio je tim našim severnobanatskim novinama niko drugi nego jedan od naših direktora. (Pola veka, kad su direktori bili udarna pesnica poretka – zamenjivali su i tajkune i špekulante – stvarana je omraza prema njima). A gle sad, direktor Produktne berze u Novom Sadu, Žarko Galetin, ne čuva tajnu nego celoj javnosti obelodanjuje stanje stvari. Otkud to, pita on, a želi da i mi upitamo, da jedne sedmice kupci traže ovogodišnje žito, a sledeće sedmice jedva da se prisećaju šta to žito jeste i čemu služi...

Je li to samo kratkotrajni treptaj na bančinim grafikonima? Glavni kupci, kaže Galetin – pravi direktor novog tipa – mlinari, snabdeli su se zalihama žita „za neki srednjoročni period”. A kukuruz tek obran, niskom cenom konkuriše žitu.

Ove vesti naših vrsnih stručnjaka navode me na pomisao: da li je naša javnost dovoljno svesna čemu žito služi. Starog egipatskog faraona Josif je poučio da za plodnih godina napuni magaze žitom. Ove biblijske mudrosti bio je svestan i Titov poredak: stvorena je direkcija za robne rezerve. Nadam se da još postoji. Da nije propala kroz tanki led tranzicije.

Jako otmen čovek jede malo hleba. Za njega je pitanje o žitu sporedno. Međutim, iz detinjstva se sećam mokrinsko-kikindske šale o paoru (seljaku). Doputovao siroma u Kikindu na stanicu. Nosio je u torbi golog seljačkog hleba. U bifeu na stanici spazi iza stakla kifle. Kupi jednu, pomiriše i okusi. Kao putnik, već je bio gladan. Sedne na klupu, izvadi svoj kiselkasti kućni hleb, odseče komadešku, pa ga stade jesti, seckajući kružiće kifli, kao što se režu kobasice, dodajući ih kao ukusno meze grubome hlebu.

Tradicionalni čovek znao je značaj žita.

U Sokobanji, gazdarica koja izdaje banjskim gostima sobe pričala nam je o ljudima koji nisu znali vrednost hleba: „Imali smo nužnike u iskopanim jamama. Dolazili nam Beograđani.

Bogato je sve bilo, tu su se hranili po sobama... Ja kadgod uđem u nužnik, vidim – po onoj zagađenoj tečnosti plivaju veliki komadi hleba. Čitave su vekne bacali... A ja im kažem: „Beograđani, Beograđani, na zlo slutite. Zar se ne bojite da ćete bez ’leba da ostanete!?” Oni su se smejali. „Kad ne prođe dve godine, evo ih, stižu, gladni, pište, koru ’leba nam dajte!”

Pre jedanaest godina Mirko Čavić je javljao u „Mokrinskim novinama” (tada su i sela imala novine) da zle 1999. seljaci ne seju pšenicu. Smatrao je to anomalijom naopake vrste. Zoran Simić ovih dana javlja da se taj nekadašnji poremećaj optimalizovao: četvrtina njiva pod žitom, to je naša prava mera, kaže on. Nadajmo se da to što „za žito nema kupaca”, oktobra 2011. jeste samo lako podrhtavanje tla, a ne zemljotres.

Raša Popov

objavljeno: 28.10.2011.
Pogledaj vesti o: Nova godina

Nastavak na Politika...