Izvor: Politika, 01.Nov.2012, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mnogobrojna marginalna klasa je naša realnost
Ovo nije problem koji može da se reši preraspodelom ili zahvatanjem iz budžeta
Poslednjih godina svaka nova zima u Srbiji sve upadljivije otvara pitanje bede u kojoj živi veliki broj njenih građana. U ovom periodu obično se poveća broj medijskih priloga o narodnim kuhinjama i cenama prehrambenih proizvoda, a s prvim snegovima i teme kao što su prinudna skloništa u gradovima i staračka domaćinstva u udaljenim selima. Podaci, nažalost, govore da se povećava broj onih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji su dospeli na marginu društva i kojima je potrebna pomoć da bi očuvali puku egzistenciju. Ali ove godine novost predstavlja namera vlade, prema izjavi premijera, da zaštiti zaposlene s najnižim primanjima. Ovo se, doduše, odnosi na zaposlene u javnom sektoru, oni u privatnom su, valjda, građani drugog reda ili drugačijeg prioriteta...
Šta nam govore ovakve činjenice? U zemlji u kojoj je stopa aktivnosti građana ispod 45 odsto i u kojoj imamo samo 1,2 zaposlena na jednog penzionera, čak i znatan broj zaposlenih ne može da živi ni na minimumu bez pomoći državnog budžeta. Ovo nam jasno govori da se u Srbiji stvara ogromna grupa zavisnih građana, šarolikog izgleda. Tu ima i gradskog i seoskog stanovništva, i mladih i starih i obrazovanih i neobrazovanih, i zaposlenih i nezaposlenih. Sve ih povezuje nekoliko karakteristika: ne mogu da žive od zaposlenosti, prihodi su im nedovoljni za život dostojan čoveka, porodice uglavnom nemaju mogućnost da ih izdržavaju, svi vrše pritisak na budžet da bi obezbedili minimalnu egzistenciju. Ovo nije problem koji može da se reši preraspodelom ili zahvatanjem iz budžeta. Ovo je problem koji može da se reši samo društvenim i ekonomskim razvojem, održivim ekonomskim rastom, štednjom, pametnom politikom zapošljavanja i pravednom politikom obrazovanja.
Održavanje ovakvog stanja može biti pogubno jer će građane Srbije zavrteti u spiralu bede. Oni koji su se ove godine prvi put pojavili na marginama društva možda će već u sledećoj generaciji rađati i vaspitavati nove članove društva koji će odrastati u ubeđenju da za njih nema mesta u glavnim društvenim i ekonomskim tokovima. A onda će se već pojaviti neki konzervativni desničar, kao u debati koju su britanski sociolozi vodili devedesetih godina prošlog veka, o osobinama marginalne klase (engl. underclass), koji će tvrditi da su izbegavanje posla, politička i društvena pasivnost i nisko obrazovanje urođene karakteristike ovih članova društva, a njihova beda njihova lična odgovornost. Još ako su drugačije boje kože, eto očas posla prilike i za rasizam. Ako ćutimo o ovom problemu on neće postati manji, a naša odgovornost neće moći da se izbriše.
Mnogobrojna marginalna klasa je realnost Srbije. Neki su u nju tek dospeli i valjalo bi ih što pre vratiti nazad u aktivne društvene tokove da bi očuvali kvalifikacije, radnu motivaciju, građanski potencijal. Neki su u nju dospeli rođenjem. I za njih postoje razne mere socijalne politike koje mogu poboljšati njihovu socijalnu uključenost. Ali najvažnije je da se zaustavi dalje klizanje ka društvenoj margini. U ovom momentu za to je važna i jedna temeljna društvena vrednost koja je sistematski, ne samo zanemarivana nego i direktno ugrožavana poslednjih decenija, a to je solidarnost. Pri tom ne mislim samo na solidarnost koja je uvedena u neki organizovani tok, kao kada dodelite pomoć Crvenom krstu ili date prilog humanitarnoj akciji. Mislim na sva ona sistemska rešenja koja će se kretati u okviru onog što imamo i što realno možemo. A to u suštini znači da će u ovoj zemlji nekoliko generacija raditi mnogo za relativno male pare.
Logično pitanje za kraj: a šta sa onima koji imaju mnogo? Pogotovo sa onima koji su to stekli tokom neregularnih devedesetih i nedovoljno regularnih dvehiljaditih godina prošlog veka? Kako treba da izgleda njihova solidarnost? Iako većina njih voli moderan pojam socijalno odgovornog poslovanja, za neke od njih odgovor leži u poreskom zakonu, a za neke u krivičnom. Oba postoje i nude rešenja. Nije problem u rešenjima, problem je u implementaciji. A ko je odgovoran za implementaciju, verovatno zna i vrabac na grani.
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Slobodan Cvejić
objavljeno: 02.11.2012.
Pogledaj vesti o: Nova godina
.jpg)
