Izvor: Politika, 25.Okt.2010, 10:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali, a velika pametnica
Nemanja je zreliji od svojih vršnjaka
U Prihvatilište svakodnevno stižu nova deca. Ona ostaju ovde i duže od mesec dana koliko je nepisano pravilo da borave. Provode vreme u igri, učenju, druženju, gledanju crtaća i filmova, kreativnim radionicama i u razgovorima sa vaspitačima, koji brinu o njima kao da su njihovi najrođeniji. Ostaju ova dečica ovde sve dok se ne prouči kuda s njima dalje da bi imali bezbrižno odrastanje.
Nemanja i Ivan stigli su ovih dana. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ivana sam prepoznala iz Svratišta, a Nemanju sam prvi put srela ovde. Nemanja, kao stariji brat kome je deset godina, zrelo je razmišljao kada je odlučio da uhvati brata za ručice i dođu u Prihvatilište kako ne bi bili sami i na ulici.
– Mislim da će nas poslati u dom. To je mnogo, mnogo bolje nego da se mučimo bez para, hrane i smeštaja – počinje njihovu priču Nemanja, dečak guste kovrdžave kose, tamne puti, interesantne lepote i pomalo kosih očiju, inače pričljiviji od dve godine mlađeg brata. Deluje kao da je melez.
– Deda po majci mi je bio Japanac – objašnjava uz osmeh i dodaje da su ga i do sada pitali o poreklu zbog neobične boje lica i kosih očiju.
Nemanja i Ivan su živeli s roditeljima u jednom od lepih gradova u unutrašnjosti. Odrastali su u porodici u kojoj se nije imalo mnogo, ali je bilo dovoljno da ne budu gladni i bosi. A onda, kako Nemanja reče, otac je nešto loše uradio, ne zna tačno šta, ali je zbog toga morao da ode na izdržavanje kazne koja mu je izrečena.
– Tata je bio pod istragom u Beogradu. Tada nas je mama uhvatila za ruke i dovela u Beograd. Ja sam ponekad odlazio u Svratište, a Ivan je svaki dan bio tamo da bi se družio sa decom.
– A ti?
– Ja sam voleo da učim sam jer nisam išao u školu. Čitao sam i pisao stalno. I računao. Tata mi je svojevremeno napisao azbuku i ja sam je savladao. Učio me i da brojim.
Nemanja je baš bistro dete. Samouk je, a tečno i bez gramatičkih grešaka priča da je sve prijatno iznenadio u Prihvatilištu.
– Voleo bih da završim školu, da budem automehaničar kao moj tata. Imao je i radnju. I ja bih da imam automehaničarsku radnju.
U Prihvatilište su došli jer je Nemanja želeo da on i brat budu smešteni u dom kako bi im se ove želje ispunile. Majka im se u međuvremenu preudala i zapostavila ih je, što je Nemanji zasmetalo i nije se premišljao da li da potraži pomoć za sebe i brata ili ne. Rešenje je bilo Prihvatilište i očigledno da nije pogrešio.
Snežana Prljević
----------------------------------------------
Deci od srca
Svaki dinar donacije Prihvatilištu za decu i Prihvatnoj stanici dobro je došao.
Dinarski račun: Primalac: Zavod za vaspitanje dece i omladine, Bulevar oslobođenja 219, 11000 Beograd. Svrha uplate: Uplata za projekat „Pobedi za decu Prihvatilišta br. 08-979”. Broj računa: 840-1421761-32
Devizni račun: Svrha uplate: Donacija za projekat „Pobedi za decu Prihvatilišta”
01-504100-100007693-000000-0000 – Devizni račun Republike Srbije – RS – Zavod za vaspitanje dece i omladine, Beograd
IBAN broj: RS 35908504100000769397
Uplatu u evrima u korist računa Zavoda za vaspitanje dece i omladine, Beograd, na broj: 01-504100-100007693-000000-0000 kod Narodne banke Srbije, Kralja Petra 12, Beograd, Republika Srbija
objavljeno: 25/10/2010
Pogledaj vesti o: Nova godina
