Izvor: Vesti-online.com, 08.Jan.2011, 13:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kroz pakao do krova nad glavom
Do kasno u noć se pevalo i veselilo. Nazdravljalo se novoj, neizvesnoj budućnosti, početku i snu koji je postao stvarnost. Prvi put posle 11 godina, Srbi u selu Žač dočekali su Novu godinu.
Svi zajedno su slavili u kući Nebojše Drljevića i radovali se što konačno mogu da podignu čaše na svojim ognjištima.
Protekla godina za 30 porodica, istrajnih da se vrate, bila je izuzetno teška. Nakon deceniju nesnalaženja u Srbiji, u martu su došli na svoja >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << ognjišta. Dočekale su ih
Porodica Drljević konačno ima krov nad glavom i zemlju, malo mehanizacije za obrađivanje, a nadaju se i pomoći u semenu. Svesni su da su na početku i da je budućnost neizvesna, ali ih to ne plaši. Vladimir se smeje i sleže ramenima:
- Ne znam kako ćemo da živimo. Vratili smo se na svoje. To je najvažnije, a ostalo daće Bog!
plodne njive i protesti Albanaca. Od domova nije ostalo ništa.
Dve vlasti u Beogradu i u Prištini, koje glasno podržavaju povratak Srba na Kosmet, na ovom primeru su pokazale da je to samo prazna priča. Povratak Žačana pretvorio se u devetomesečnu golgotu. Prištinske vlasti umesto za 45 dana, posle šest meseci, sagradile su neuseljive kuće - bez vode, adekvatne kanalizacije, uzemljenja struje.
Mesec i po dana od kada je pao prvi sneg, a temperatura se spuštala na minus 19 ispod nule, Žačani su se tresli pod dotrajalim šatorima UNHCR-a, pokušavajući da nalože peć koju su dobili od Kfora. Ubrzo je i nestalo nafte za loženje.
Niko od povratnika u selo Žač nije zaposlen. Oni koji su prijavljeni na toj adresi imaju pravo na pomoć od 4.500 dinara mesečno (oko 45 evra). Međutim, oni koji su tokom boravka u centralnoj Srbiji zbog administrativnih razloga promenili mesto boravka nemaju pravo na tu pomoć.
Kada je već postalo jasno da će se povratnici ozbiljno razboleti, tri dana pred 2011. iznenada su se pojavili radnici i delimično sredili kuće.
- Bilo je strašno. Šatori su bili dotrajali, u fazi raspadanja. Pokrivali smo se ćebadima, čime god smo našli. Niko nas nije obilazio - priča Veljko Komatović.
A srpske vlasti tek u decembru su počele sa gradnjom dve kuće. Do sada su postavljeni temelji i ploča.
- Dolazio je letos ministar Goran Bogdanović i njegov zamenik Ristić. Obećali su svašta, a dobili smo jednokratnu pomoć od po 20.000 dinara, što za nas nije dovoljno. Nama je žao što Vlada Srbije ne radi ništa po tom pitanju povratka. Bar kad je reč o nama koji smo se vratili u Žač. Ne znam šta je u pitanju - što smo prepušteni samo Vladi Kosova ili sami sebi - objašnjava Veljko.
Vlada Srbije poslala je hranu.
- Svaka čast manastiru Dečani, oni nam neprestano pomažu. Od Vlade Srbije smo dobili malo. Slali su hranu, konzerve, pirinač i pasulj. Ma, tačno su nas zaboravili u ove hladne dane. Niko nas nije obilazio - kaže Tomica Stojković, koji se u Žač vratio sam, ostavivši za sobom porodicu u centralnoj Srbiji, a plašeći se šta bi moglo da im se dogodi.
Čim su Srbi stigli u Žač, počeli su protesti. Na njihov šatorski kamp je pucano, bacano kamenje, paljenje njive, a jedan od povratnika je isprebijan. Ipak, poslednja četiri meseci je mirno.
- Sada nema problema pod pritiskom snaga koje su na terenu. Neprestano nas čuva oko 30 vojnika, koji su u patroli 24 sata. Ne znam šta će biti kad oni odu - strahuje Veljko.
Tomici su dva puta rušili zidove na kući. I na kraju je ona loše urađena. Ali, ima zidove, prozore, krov i štiti od hladnoće.
On se nijednom nije pokajao što je došao u Žač.
- Ovde ostajem i ostaću! Ovde. U selo Žač. Samo zdravlja od Boga!
Nebojša Drljević se jedini osmelio da sa sobom dovede čitavu porodicu. U njegovoj kući je veselo. Deca se igraju, dnevna soba miriše na ručak koji supruga sprema na drvenom šporetu.
Kao pravi domaćin, goste dočekuje rakijom i kafom. I raduje se što je baš na svom imanju.
- Mi smo ušli u kuće jer nismo imali drugog izbora. U Srbiji je bilo jako teško. Živeo sam privatno, po tuđim kućama... bilo je novca tek koliko da se preživi. A ovde imamo dosta zemlje, nadam se da ćemo uspeti nekako da se bavimo poljoprivredom i preživimo - ističe Drljević.
Ekipa "Vesti" posetila je povratnike, malo po njihovom dolasku u selo Žač. Dok smo prolazili putem oko Žača do Osojana, Veljko Komatović je pokazivao svoju zemlju i tada, kao i sada pričao:
- Bili smo sve vreme u iščekivanju. Čak 11 godina smo čekali da se vratimo i hvala Bogu da je konačno došao taj dan. I da sam imao kuću negde drugde, ja bih se vratio ovde. To je tuga za domom, nostalgija. To je jače od čoveka. A vidite ovu zemlju. E, na njoj Komatovići žive 550 godina! Pet stotina pedeset godina! E! To je velika cifra!
Njegova supruga Vladimira nema nimalo lak zadatak, da štedljivo sprema hranu, obuče decu, nabavi im knjige. I animira ih da što lakše podnesu činjenicu, da osim do škole ne mogu i nemaju kud. I da su oni - Blaženka, Jovana i Dušan - jedini mališani u Žaču.
Hronologija dešavanja u Žaču od povratka Srba na ognjišta tokom marta i aprila 2010. godine:
Nastavak na Vesti-online.com...
