Izvor: Politika, 11.Jul.2010, 00:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kreira i haljinu i – bećar-paprikaš
Posebna je već na prvi pogled, pre svega uvek dobro raspoložena. Umetnica koja za razbojem nitima slika likove svetaca, mada joj nije problem da napravi kostime za filmove i pozorišta i skuva sebi i prijateljima originalno jelo
Ona je pre svega dama u akciji. Stalno sa idejom da napravi nešto novo, tako da je u stanju da potroši vreme na kolažnu čestitku za Novu godinu onima koje voli ili istka torbu u kojoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će poneti laptop. Zagorka Stojanović je, ako ćemo činjenično, kostimograf koji je potpisao mnogo onog što su glumci poneli pred kamerama, autor neobičnih modernizovanih šajkača, predivnih torbi. A tek izložbe... Njen potpis viđamo i ispod tkanih ikona, tapiserija koje pokrivaju čitave zidove. Od Amerike do Južne Afrike. Vodi i školu tkanja... Uglavnom uvek puna pozitivne energije, spremna da i najvećem mrgudu popravi dan i izmami smešak na licu.
Od svega čime se bavi šta najviše voli.
– Ja sam pre svega tkalja, tako se i predstavljam, iako sam završila akademiju za primenjene umetnosti. S obzirom na to da tkam svakog dana – ja sam tkalja. Jeste da radim kostime za pozorište, televiziju i filmove, ali tkanje mi u tome mnogo pomaže, iako su to dve sasvim različite stvari, ipak su one zajedno moj način likovnog izražavanja – objašnjava Zagorka Stojanović. – Dok tkam mešam materijale i to se prenelo i na pozornicu tako da i tamo volim da pomešam materijale koji onda pod svetlom daju različite efekte i tako se dobije bogatstvo kostima. Ipak, prevashodno volim da kreiram i stvarno sve kreiram. Čak i kada kupim novu haljinu koja je jednostavna ja je doradim, ako radim torbu uvek dodam neki neobičan detalj. Eto čak i kada kuvam ručak volim da kreiram. To me ispunjava, kreacija je moj stil života od jutra do večeri.
Tkanje je kaže otkrila još kao studentkinja.
– Crtanje mi je dobro išlo, kao desetogodišnjakinja sam napravila veliki crtež koji je stigao čak u Japan na takmičenje. U to vreme, posle Drugog svetskog rata zbog tatinog posla (bio je direktor oblasne pošte), živeli smo u Kragujevcu, a otac nam je, jer smo kao i svi bili siromašni, kupovao pak-papir da crtamo po njemu. U rerni nam je pekao komadiće drveta lipe i tako smo sestra Milka i ja imale ugljen – seća se Zagorka, koja je zbog očevog službovanja i „zadatka da gradi zemlju”, iako rođena Beograđanka, dve godine provela u Čačku, pa još dve u Kragujevcu.
– Moja mama je onda napravila pravi podvig jer je zamolila telegrafistu, svog kolegu sa kursa, da otkuca molbu da se vratimo u Beograd, iako se nikada nije suprotstavljala mužu ni pre ni posle toga, pre svega „da bi deca išla u bolju školu” – smeje se Zagorka postupku iz posleratnih godina. – Moram da istaknem da je moja sestra odlično crtala i pisala, njene sastave su čitali po školi, ali se opredelila za pevanje. Stojanovići su se vratili u Beograd, opet u stan u Kosovskoj ulici. Devojke su mogle da idu u pozorište, odgledale su sve filmove u Kinoteci, sa treće galerije u Narodnom pozorištu su slušale Tosku, večeri provodile na Kolarcu. Kada je došlo vreme da svoje umetničke sklonosti proveri pred profesorima na Akademiji, dogodio se peh.
– Nisam prošla, u toj generaciji primljeni su Aca Joksimović, Mirjana Marić, tada Stojanović. Čini mi se da nisam shvatila kako je trebalo da se pripremim, kolege su došle iz umetničkih škola i bili oformljeni, što sa mnom nije bio slučaj – smatra sada Zagorka. Ali, sledeće godine je uspela, studirala je, radila, stvarala. Usledila su putovanja, izložbe. Pariz, Lođ, međunarodni trijenale, jedan, drugi.
– Od 1982. do 1991. godine sam se preselila u Zagreb. Fadil Hadžić me je angažovao u „Jazavcu” da radim kostime, bila sam i predsednica tamošnje Tekstilne sekcije. Još devedesete sam odlučila da se vratim, kada sam videla Tuđmana koji prima časnike u uniformama, znala sam kuda sve to vodi. Izgubila sam u zameni stana 45 kvadrata, ali vratila sam se na novi početak u Beograd i to je jako zdravo za ličnost – uverava Zagorka Stojanović.
Istkala je mnoge likove svetaca. Da li je vernik?
– Verujem u boga, uverena sam da postoji viša sila. Ipak, kod mene je to sve pitanje tradicije i dok god smo poštovali tradiciju znali smo ko smo. Sada više i ne znamo ko smo, a to što sam otišla u ikonotkanje podrazumeva da svece doživljavam kao vibracije u kosmosu. Vrlo mi je drago što je jedna moja velika tapiserija u manastiru Uspenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri kod mati Naume – zadovoljna je umetnica koja je uz sve što radi i odlična kuvarica. Kaže i to je kreacija. Ne mrzi je da svakog dana sebi nešto skuva.
– Letimično bacim pogled na recept, većinu sama izmislim.
Neki put insistira na jednostavnosti, neki put udruži sve začine koji joj se nađu pod rukom. S radošću pravi i sendviče i komplikovana jela, uverena da će prijatelji koje pozove da joj prave društvo osetiti tu njenu pozitivnu energiju.
– Sve spremam u zemljanim posudama. Inače, volim da kupujem slaninu, povrće i piliće iz Crepaje jer zeolit iz zemljišta čini čudo u tim namirnicama – preporučuje Zagorka drugim kulinarima.
Šta je kuvala, da ne kažemo kreirala u loncu, juče?
– Bećar-paprikaš, ali sa slaninicom iz Crepaje...
--------------------------------------------------
Tradicija bitna za opstanak
Osnovali smo Udruženje tkalja Srbije, ima tu žena iz Bijeljine, Sjenice, Dupca, Beograda. Često zajedno izlažemo, u Zaječaru smo čak dobile nagradu za najdopadljiviji suvenir. Naša tradicija je vrlo bitna za naš opstanak, uverena je Zagorka.
--------------------------------------------------
Umetnik koji je ostvario šta je hteo
– Kada su mene primili na Akademiju primenjenih umetnosti bila sam presrećna. Valjda zato što sam takva kakva jesam, pre svega mislim na ozbiljnost, sklonost ka produbljivanju, mislim da bih bila i dobra i kao lekar, možda profesor ili u nekim drugim zanimanjima, ali ništa mi ne pruža takvo zadovoljstvo kao tkanje. I to je suština. Mnogi su nezadovoljni što ne slušaju sebe i ne rade ono što vole. Ja sam se mnogo borila u životu, pre svega muškom svetu, iskusila sam mušku ljubomoru, ali sam se ostvarila. Zato i najiskrenije svima koji me pitaju kako sam kažem da sam sjajno, ostvarila sam sve svoje potencijale – uverena je Zagorka.
----------------------------------------------
Mir u selu
– I danas punom parom stvaram, radim veliku ikonu od 30 tapiserija koje sama tkam. Možda će to biti gotovo za dve godine, ali neka se ja na tom putu nalazim jer me to ispunjava. Pretežno sam u Kalanjevcima, selu između Aranđelovca i Ljiga, u kući mojih prijatelja. Tamo sam sama, tkam, čitam i imam dokolicu. U ovom zahuktalom vremenu, u izbezumljenom ritmu, čoveku nisu čiste misli. U selu ja se potpuno pročistim, prvi gutljaj kafe popijem ujutru na velikoj terasi i čitam knjige. Tamo me ništa mentalno ne zagađuje, nemam susrete sa ljudima koji me opterećuju – priznaje Zagorka Stojanović.
--------------------------------------------
O samoći
– Izabrala sam da budem sama – napominje umetnica – to je meni značajno jer sama mogu da se izborim sa svime. Mada više i nemam potrebu da se nešto borim, ako je nekada bio borba, moj život je sada postao igra – dodaje.
– Može li se živeti od tkanja? Ne može, teško je. Dok nisam dobila nacionalnu penziju moj život je bio strašan. Tri dana sam morala da štedim da kupim benzin da nekuda odem. Živela sam jednostavno bez novca. Umetnik je u svom svetu i te materijalne stvari nisu važne, ali kada stignu računi za struju i komunalije postane užasno – podseća Zagorka.
------------------------------------------------------------------------------------
Sestre upućene jedna na drugu
Zagorkina sestra, dve godine starija Milka, poznata je operska umetnica. Da li su se dobro slagale, pomagale jedna drugoj, pitamo sagovornicu.
– Naš odnos je vrlo specifičan, upućene smo jedna na drugu. Bilo je perioda kada smo se mnogo družile, pa onda onih kada nismo. Ipak, mi smo kao sestre poput sistema spojenih sudova do kraja života dodeljene jedna drugoj. Milka je osoba koja mene potpuno razume zato što smo mi na neki način potpuno iste, mada se teško slažemo – smeje se Zagorka.
Kada su im se umetnički pravci razišli, budući da je Milka odlično crtala?
– Ona je u 16. godini rekla da će pevati u Metropolitenu i to je dokaz da kada ljudi nešto žele to im se i ispuni. Mada je naš otac, rekla sam već, bio protiv toga da mu se ćerke uopšte bave umetnošću.
Rajna Popović
objavljeno: 11/07/2010
