Izvor: Politika, 15.Feb.2011, 00:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko kontroliše sufinansijere
Ako se budemo razvijali kao tokom prošle dekade, onda bi nivo BDP-a iz 1986. dostigli negde oko 2025. godine
Van spora je da su Srbiji preko potrebne nove investicije kako bi se pokrenuo novi ciklus privrednog rasta i razvoja. To je osnovni preduslov za rešavanje problema nezaposlenosti, ekonomske zaostalosti, opšteg siromaštva i drugih ekonomskih i socijalnih problema zemlje. Nove investicije su najpotrebnije u sektoru industrije i poljoprivrede. U industriji prevashodno zato >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što je njen sadašnji obim negde oko 38 odsto onog iz 1986. godine i što nema ni govora o nekom budućem ekonomskom prosperitetu zemlje bez obnove industrijske proizvodnje. Ulaganja u poljoprivredu su potrebna zbog toga što je to za Srbiju najbrži i najlakši put da se otpočne sa ekonomskim oporavkom.
Nažalost, tokom poslednjih deset i više godina nije bilo pokušaja da se razradi dugoročna strategija ekonomske obnove i razvoja zemlje. Istina, država je u više navrata pripremala „strategije razvoja”, ali to je rađeno u dekorativnom maniru i u predizborne svrhe. Stoga nije bilo čak ni nagoveštaja da država ima nameru da ih sprovede. Kao rezultat toga je današnja gotovo tragična ekonomska situacija u zemlji. Naime, nivo BDP-a u 2010. bio je negde oko 65 odsto onog iz 1986. godine, broj nezaposlenih je oko milion, broj siromašnih i gladnih je svakim danom sve veći itd. Što je još gore, ako se budemo razvijali kao tokom prošle dekade, onda bi nivo BDP-a iz 1986. dostigli negde oko 2025. godine.
Zbog svega toga Srbiji su nove investicije potrebne u velikom obimu i što pre, ako se želi izbeći situacija u kojoj su se upravo našle neke zemlje severne Afrike. Vlada Srbije za sada nema čak ni nejasnu predodžbu šta raditi da se ekonomske prilike u zemlji počnu popravljati. Jedina donekle organizovana aktivnost je sufinansiranje investicija iz budžeta, koju realizuje Ministarstvo ekonomije. Sa tog stanovišta se čini da akciju treba podržati.
Teško je, međutim, oteti se utisku da je sama akcija puna arbitrarnosti i voluntarizma. Ona kao da ima u sebi neku vrstu „dahijskog naboja”. Tako posmatrana neodoljivo podseća na period iz sedamdesetih, kada su naši političari u regionima iz kojih potiču podizali brojne privredne kapacitete. Nešto kasnije ovi kapaciteti su dobili naziv promašene investicije.
I u vezi s ovom akcijom je sve ili sasvim nejasno ili je polujasno. Tako, recimo, nije jasno da li je to aktivnost vlade ili jednog ministarstva ili jedne partije u koalicionoj vladi. Još manje su poznati kriterijumi i prioriteti (sektorski, regionalni) na osnovu kojih se sredstva odobravaju. Nadalje, nema informacija o tome ko donosi odluke o dodeli sredstava i o njihovim iznosima pa i o načinu na koji se odluke o tome donose. A najmanje ima informacija o tome da li postoji neki državni organ ili telo koje kontroliše način i zakonitost rada na ovakvom sufinansiranju privatnih investicija.
U vremena „dahijska” iz sedamdesetih ovo je možda moglo da se toleriše, ali čini se da je danas ovakvo sufinansiranje privatnih investicija i investitora iz budžeta apsolutno neprihvatljivo.
Sve ovo verovatno ne bi privlačilo pažnju da je na ovaj način utrošeno nekoliko stotina hiljada evra. Ali kroz ovu aktivnost se plasiraju znatna sredstva iz državnog budžeta, a dinamika trošenja kao da se ubrzava približavanjem novih izbora.
Postavlja se i pitanje da li ova aktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje i da li ona može dovesti do obrta nepovoljnih ekonomskih trendova u Srbiji. Decidan odgovor na prvi deo ovog pitanja nije moguće dati, pošto nema informacija o efektima uloženih budžetskih sredstava. Odgovor na drugi deo pitanja je sasvim sigurno negativan. Jer ovakva sporadična, nekoordinirana i iznuđena ulaganja ne mogu imati ozbiljnije pozitivne efekte na ekonomske prilike u zemlji. Što je još gore, sve to može da se okonča još jednom aferom.
Ipak, ukoliko ova aktivnost bude neuspešna ona će zemlji naneti manje štete nego politika ekonomskog voluntarizma iz devedesetih i loše osmišljena i sprovedena privatizacija tokom poslednjih sedam-osam godina. S te strane kao da možemo biti mirni. Ali postavlja se pitanje na koliko još grešaka ekonomska politika zemlje ima pravo i koliko još dugo će sve to javnost trpeti.
Ekonomista, profesor univerziteta
Zoran Popov
objavljeno: 15.02.2011.
Pogledaj vesti o: Nova godina
