Izvor: Kurir, 26.Dec.2010, 11:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KAD SE NEKO NEČEM DOBROM NADA
Ima jedan bend iz Novog Sada, zove se Obojeni program. Nakon što ih je više decenija obožavao veliki deo domaće andergraund publike, ovih dana postižu neverovatan uspeh i među najširim auditorijumom! Kompoziciju „Kad se neko nečem dobrom nada“ u obliku zavodljive reklame za novogodišnju ponudu domaćeg mobilnog operatera slušamo na svakih pet minuta na svim TV kanalima. Nju pevuši svako dete, svaka bakica, svačiji pas, kornjačica i kanarinac.
Zabrinuto gledate uspaničenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << voditeljku TV Dnevnika kako vam saopštava beznadežne vesti o večnoj nepravdi, krizi, saobraćajnim nezgodama i elementarnim nepogodama ili gledate loš triler u kojem na sve strane pršti krv i ispadaju creva kad odjednom - PAF! - sledi ospokojavajući reklamni predah. Kreće zavodljivi zvuk distorzirane gitare - dvoje zaljubljenih hipstrera na vrhu solitera sa kojeg puca vidik na bezbrižni Beograd crtaju vrata i ispisuju poruke svetlošću svojih mobilnih aparata. „Sve je spremno to je moja snaga-a, nežni ljudi različitih stra-na. Kad se neko nečem dobrom nada-a, kad se neko nečem dobrom nada...“ Spuštamo se u fensi stan kupljen na kredit, u prvom planu mauntin bajk. Doček. Svi veseli, svi srećni! Pojurimo po novi postpejd paket - problemi nestaju momentalno!
Pa kad je i Kleš mogao da izliže „Should I Stay Or Should I Go“ u desetak reklama, kad je Stojković mogao da zaigra za Partizan, a Dragojević za SPS, što ne bi i Obojeni za ovakTOBIĆ TOBIĆ MOJSILOVIĆ BOBIĆ - DRŽAVNI PRIJATELJ NO.1o divnu reklamicu, je l’ da?
Sećam se, početkom devedesetih, Obojeni program je mojoj ekipi bio sve na svetu. Na ulici smo se mimoilazili sa momcima koje moraš mrko da gledaš u oči, ne skrećući pogled, da ne bi pomislili da si previše mek, ali ne smeš da ih gledaš previše dugo da ne bi pomislili da se mnogo kurčiš. U gradu gde „svi su ludi, lica su nam nepoznata“, gde se „bojim, zato tražim izlaz sada“, morali smo hitno da pobegnemo u neke izmaštane svetove ploča, knjiga, filmova i stripova. Kebra, pevač Obojenog programa, bio je tada naš glasnogovornik, „pisac istine, glasnik bogova“.
Unjkavo pevanje oslobođeno svake agresivnosti, nadrealni tekstovi kao iz snova tokom „još samo pet minuta“ kad sat zvoni za školu, zvečeća gitara koju nikad nismo uspeli da skinemo na akustari, ritam sekcija nalik na voz koji grabi ka magičnoj hermetičnosti Novog Sada o kojoj su nam pevali i Luna, La Strada, Boje i Pekinška patka. Moć muzike imam sve - to me sada raduje!
Dizelaši, metalci, korovci i reperi sa zgražavanjem su gledali na muziku koju slušamo. „Kakvi su to debilni tekstovi, kakvo kreštavo pedersko prenemaganje, ovi nisu normalni, aj da ih bijemo!“ Ali mi se nismo obazirali - grafitirali smo grad zbunjujućim Kebrinim porukama, muvali ribe komunicirajući isključivo snoviđenjima Obojenog programa, toliko nestrpljivo čekali sledeći album da su neki od nas čak znali da otpevaju sve pesme unazad (!!!). Uspeli smo u vremenu kad je sve dobro bilo nemoguće da organizujemo i njihov koncert u Smederevu, što nam se činilo kao uspeh ravan osvajanju Olimpijskog zlata, putovanju na Mesec, susretu sa vanzemaljcima...
Uobičavali smo tih dana da se po celu noć igramo rečima, izmišljamo nove svetove i nadamo se nečem dobrom, pijuckajući jeftino pivo ispred najdivnijih ugostiteljskih objekata na svetu - noćnih dragstora „Solid“, „Jerina“ i Mlađa 2“. Izgleda da smo baš bili zeleni i naivni. Evo, od sledeće godine i ovaj vid zabave se zabranjuje! Ali i šta će ti druženje po parkovima i budžacima kad imaš 4.000 besplatnih SMS poruka i 1.200 minuta besplatnog razgovora.
