Izvor: Kurir, 24.Jan.2011, 11:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IMA LI SREĆE ZA NAS
Imao je čovek, inače psiholog po zanimanju, dva sina. Jedan sin je bio optimista, a drugi pesimista. Pred Novu godinu oca je mučila dilema šta da pokloni sinovima. Na kraju se odlučio da pesimisti kupi veliki električni voz sa baterijama i daljinskim upravljačem, a sinu optimisti je upakovao malo konjske balege u lep šareni papir.
Došavši kući deci je uručio >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << novogodišnje paketiće. Pesimista je pažljivo odmotavao ukrasni papir, uredno ga slažući sve dok se nije ukazao poklon, do tada sakriven iza ukrasne hartije i velike mašne.
Čim je video električni voz, sin pesimista je glasno zakukao:
- Jao vozić, pa gde vozić tata, pa zašto si mi ovo kupio, sada moramo da idemo u grad da kupimo baterije!
Otac ga je pažljivo smirio:
- Ne moramo sine, kupio sam baterije!
- Ali baterije će se potrošiti, pa vozić neće raditi, a mi možda nećemo imati para za nove - nije se dao umiriti pesimista.
- Neće sine tako brzo da se potroše, nove su. A kada se potroše, kupio sam punjač, pa ćemo ih napuniti, nećemo morati da kupujemo nove.
- Ali tata, nestaće struje, pa nećemo moći da ih napunimo, pa šta ću onda da radim! - briznuo je u plač mali pesimista.
- Ne brini, sine, znaš da imamo agregat, napunićemo baterije kad god želiš, možeš se igrati do mile volje - strpljivo je otac smirivao i bodrio malog pesimistu.
- Da tata, ali šine su krive a lokomotiva je velika, vagoni će svakoga časa ispadati, a ja neću moći da ih nameštam stalno - gotovo gušeći se u suzama jecao je mali pesimista...
Tada otac priđe sinu optimisti koji je u trenu pocepao ukrasni papir i nešto tražio po sobi:
- A šta si ti sine dobio? - upitao ga je otac. Optimista glasno i radosno usklikujući odgovori:
- Tata, tata, dobio sam ponija, ali negde je pobegao!!!
Po svim istraživanjima, Srbi spadaju među najveće pesimiste i skeptike. Između izneverenih obećanja i nerealnih očekivanja, negde je iščilio naš optimizam. Po mišljenju naših pesimista, u Srbiji se retko kada, gotovo nikad nije dobro živelo, a najgore vreme za život i rađanje je baš vreme u kome ovoga trenutka žive naši pesimisti.
Ma bolje je bilo i u vreme bombardovanja, za vreme sankcija, kad je hiperinflacija pokosila našu privredu, super se živelo i tokom ratova u kojima smo ginuli, a nismo ni učestvovali u njima. Pa i za vreme Prvog i Drugog svetskog rata je bilo bolje, i pod Turcima koji su nam uzimali harač i nabijali na kolac bilo je bolje nego danas...
A za desetak godina, možda će i ovo biti stara dobra vremena kojih ćemo se s nostalgijom prisećati. Ili će biti vreme velikih propuštenih šansi, šansi koje nismo iskoristili i za kojima zauvek žalimo. A možda će ovo biti samo jedan veliki stepenik koji smo s mukom savladali, hitajući u susret svetlijoj budućnosti i boljem životu...
Ako se neko na tom putu saplete i padne, pomozimo mu da nastavi. Ako neko zaluta, pokažite mu gde je cilj. Ako se umori, neka sedne da se odmori, pa neka nastavi. Ali, ako uporno želi da sa stepeništa skoči u ponor i ambis, da li ga je bolje pustiti da skoči sam, ili da u taj ambis povuče i one koji veruju u bolje sutra? Onaj ko na tom putu padne i razbije kolena, neka se na sebe ljuti, a ne na stepenice.
A mi se vidimo na vrhu stepeništa!
