Izvor: Politika, 07.Jun.2011, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hanibal ante portas
Istorija se, naravno, nikada ne ponavlja doslovno, ali neke paralele se teško mogu izbeći
Nakon što je propao njegov slavni pokušaj da, prelaskom preko Pirineja i Alpa, Rimljane pobedi na domaćem terenu, i nakon što je Kartagina u Drugom punskom ratu poražena, mada još ne i definitivno uništena od strane Rima, kartaginski vojskovođa Hanibal bio je primoran da preda vlast i ode u izgnanstvo. Bilo je to 195. godine pre nove ere. Rimljani su tražili njegovu smenu (i „izručenje”), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i progonili su ga širom tada poznatog sveta. Nikada mu nisu zaboravili poniženje i strah koji im je svojevremeno zadao. Njegova predaja, odnosno izručenje rimskoj pravdi bio je ultimatum koji je Rim postavljao vladarima i državama u kojima je Hanibal nalazio utočište. Hanibal je trinaest godina izbegavao potere, potucao se po afričkim i maloazijskim dvorovima, a onda, konačno, u dalekoj Bitiniji, čiji je kralj bio suočen sa ultimatumom da ga preda ili bude uništen od moćnog Rima, izvršio samoubistvo.
Ne znam šta bi tačno stajalo u rimskoj optužnici protiv Hanibala. Pretpostavljam „prekomerna upotreba sile” i „kršenje običaja rata”. Verovatno onih običaja kojih su se Rimljani držali nakon što su, nekoliko decenija kasnije, Kartaginu do temelja srušili i spalili, malobrojno nepobijeno stanovništvo prodali u roblje, a po poljima oko grada posuli so, kako tu ni ubuduće nikakav život više ne bi mogao da se začne.
Od tada su prošla dvadeset i dva veka, a vi dragi čitaoci sami izvucite odgovarajući zaključak. Za prvu ruku, ja sugerišem samo dva. Prvi: za poraženu stranu, bila ona kriva bila prava, nikada nema pravednog suda. Drugo, nema sumnje da istorija – barem u tehnološkom smislu – napreduje. Naime, ono što su Rimljani u Kartagini pokušavali sa solju, danas se neuporedivo lakše i efikasnije postiže bombama sa osiromašenim uranijumom. (Uzgred, jeste li se nekada zapitali zašto se, na primer, najslavniji filmski psihopata zove baš Hanibal (Lektor), a ne, recimo, Gaj, Julije ili Marko?)
Istorija se, naravno, nikada ne ponavlja doslovno, ali neke paralele se teško mogu izbeći. Svejedno da li je i pitanju Bin Laden ili Ratko Mladić. Svejedno da li su i za šta oni krivi (Bin Laden, po sopstvenom priznanju, jeste). Svejedno i kolika je njihova krivica, na jednoj, i kolike su njihove zasluge na drugoj strani. Ali imperijalna (pobednička) pravda je imperijalna pravda i tu nema mnogo razlike. Sem što se Hanibal ubio, što su Bin Ladena ubili – a Mladića uglavnom ponižavaju. I što je moj utisak da su prva dvojica prošla u suštini bolje.
Na stranu što mi Ratko Mladić nije bio simpatičan i što me je u ono vreme pomalo iritirala njegova uočljiva teatralnost i pojmovna konfuzija u javnim nastupima koje je očigledno voleo. Ali bio je nesumnjivo hrabar, nije se bogatio na narodnoj muci i vojnici su ga poštovali. A general Radinović koji mu je, kao i kompletnom tadašnjem vojnom vrhu SRJ i Republike Srpske, nekada bio profesor, kaže da je verovatno reč o „najtalentovanijem srpskom oficiru od Živojina Mišića naovamo”. Zato i verujem da je „rušenje Mladićevog mita” bio važan, ako ne i najvažniji razlog ove potere za njim. Pri čemu je, da se ne lažemo, pod uslovom da je poslednjih desetak godina uopšte mogao odlučivati o sebi i svojim postupcima, zaključno sa ovim poslednjim događajima, general donekle tome i sam doprineo.
U moru namerno plasiranih banalnosti i efemerija kojima je poslednje dve nedelje naprosto bombardovana srpska javnost, i koje zaslužuju poseban tekst, gotovo nezapaženo je prošla generalova izjava da za zločin u Srebrenici odgovornost snose „paravojska, parapolicija i parapolitika”. Izjava veoma važna i stoga, razume se, zaturena. I ja mu u toj stvari verujem. I meni se čini, mada je to sada, nažalost, najmanje bitno, da se njegova, Mladićeva krivica u najboljem, odnosno najgorem slučaju kreće u okvirima pravno više nego problematične, „komandne odgovornosti” (šta je znao, šta je morao da zna, šta je mogao ili morao da spreči), odgovornosti koja, uzgred budi rečeno, uopšte nije važila za muslimanske komandante oko Srebrenice, ili za albanske „vojskovođe” na Kosovu i Metohiji.
Mladićeva odgovornost – sem što su njegova matična država i narod izgubili rat u kome do kraja nisu znali ni da li učestvuju – može se ticati upravo te, eventualne, komandne odgovornosti za streljanje još uvek neutvrđenog broja muškaraca nakon ulaska u Srebrenicu. Sve ostalo („genocid” itd.) biće direktni pokušaji nametanja „pobedničke pravde”, sa ciljem likvidacije Republike Srpske. A saučestvovanje same srpske strane, srpske politike, vlasti i dobrog dela opozicije, medija i inteligencije u tom projektu predstavljaće tešku sramotu i teško izbrisivu „ljagu” na nacionalnom pamćenju i identitetu.
Treba li uopšte podsećati da to što su se u ime tadašnjih „evro-afro-azijskih” integracija odrekli najčuvenijeg sunarodnika i proterali ga, Kartagini nije donelo spas.
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 07.06.2011.
Pogledaj vesti o: Nova godina
.jpg)
