Izvor: Politika, 29.Dec.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glavčići veruju u Deda-Mraza
Brojnoj familiji Glavčić, poreklom iz sela Kovača, stigao je pre nekoliko dana od rođaka Milomira iz Kanade poklon od oko 130.000 evra
Kraljevo – Glavčićima i njihovim potomcima, od kojih su mnogi i sada ,,odžakovići” sela Kovača, na sredokraći puta između Raške i Jošaničke Banje u podnožju Kopaonika, bar dva puta godišnje iz daleke Kanade stižu vredni darovi. Tako je i sada, pred >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novogodišnje i božićne praznike, za njih pedesetak, otuda stiglo oko 130.000 evra. Najstariji na porodičnom stablu darivani su sa po 5.000, mlađi sa po 4.000, a deca sa po 2.500 evra. Svima je darodavac, Deda Mraz ili Božić Bata iz Kanade – njihov rođak Milomir Glavčić (85), bogat i ugledni stanovnik gradića Nijagara Fals. U Kovačima stariji ljudi ga pamte kao siroče, nadničara, dečaka koji je bio ,,više gladan nego sit”.
Sada on u Srbiji ima svog „ambasadora” ili „bankara” koji darove deli i taj rođak iz bezbednosnih razloga ne voli da mu se ime pominje u novinama, ali za „Politiku” kaže:
– Mi smo veoma srećni što imamo Milomira, koji nikoga iz ove siromašne familije nije zaboravio. Pojedini od nas u ovim vremenima krize, bez posla i redovnih prihoda, bili bi na ivici egzistencije da nije njega. Posebno smo na Milomira ponosni što pored nas pomaže i druge ugrožene, unesrećene, bolesne... Eto, baš sada je poslao novac i za izbeglice sa Kosova i Metohije smeštene u Bijelom Polju i Beranama. Pomogao je i izvornu grupu „Željin” iz Biljanovca kod Raške, KUD „Jošanička Banja”, a po ko zna koji put je poslao i novac za dogradnju crkve u potkopaoničkom selu Žerađu. Inače, pre dve godine ponajviše zahvaljujući njemu, sagrađena je crkva u Kovačima, kao i pravoslavna crkva u Kanadi, koju je nazvao po našem poznatom manastiru Studenici.
Većina članova familije nikada nije videla Milomira, jer je on iz rodnih Popa, zaseoka pomenutih Kovača, otišao pred kraj Drugog svetskog rata i više od pola veka nije posetio svoje rodno selo.
Kako je u autobiografskoj knjizi naveo do bogatstva nije došao olako već mukom i danonoćnim radom. Rano mu je umro otac Dobrivoje, a majka Sava se ponovo udala, u tom braku rodila je još dvoje dece, ali je i ona ubrzo neizlečivo obolela. Sud je zatim siročad dodelio staraocu i teško je, po petnaest sati dnevno, u domu Blagoja Glavčića dečak Milomir radio. Zato je u 14. godini odlučio da prvi put napusti selo i otišao je u Beograd. Tamo je šegrtovao u metalostrugarskoj radnji Mila Škarića, ali bombardovanje Beograda 1941. godine prekinulo je njegovo izučavanje zanata. Jedva je uspeo da sačuva glavu i da se vrati u selo.
Nekako je „pregurao” ratne godine, a zatim je upućen na odsluženje vojnog roka u jednu karaulu u blizini Prespanskog jezera. I danas tvrdi da ne zna što ga je toliko privlačilo na suprotnoj obali da jedne noći 1947. godine u uniformi i sa oružjem i ukradenim čamcem preplovi jezero. Našao se u Grčkoj, gde je besneo građanski rat. Najpre se obreo u tamošnjoj kraljevoj vojsci, a potom u emigrantskim logorima u Solunu, Pireju, pa u italijanskom gradiću Banjoli... Već u logorima Milomir je pokazivao talenat da zaradi novac, recimo, za Grke je u logoru, uz primitivne sprave, proizvodio obućarske igle, a u Italiji se bavio stolarskim zanatom. Mogao je, posle, iz Italije u više zemalja koje su primale emigrante, ali prevagnulo je jedno sećanje. Kao dečak čitao je bajku o Kanadi čijim ulicama hodaju pečeni prasići, po nebu lete pečene kokoške, a na uglu svake ulice stoje ljudi koji dele raznovrsnu hranu i kolače. Ova priča ga je opsenila, možda zato što je u životu bio više gladan nego sit. I rekao je pred komisijom za emigrante: „Sada znam da to nije tačno, ali hoću u Kanadu”.
Tamo je radio teške poslove u rudniku gde stiče prvu ušteđevinu. Zatim se preselio u gradić pokraj Nijagarinih vodopada, oženio se devojkom italijanskog porekla Armelijom sa kojom je dobio ćerku Jovanku i sina Mihaila. Uz ženinu podršku ušao je i u prvi privatni biznis. Najpre je kupio omanji motel, pa hotel od 120 soba, bioskop od 600 sedišta, oko 80 hektara zemlje... Umeo je, reklo bi se, šta da kupi, znao je koliko da plati, kako posao da razradi i kada nekretnine da proda...
I, posle svega, sada je zadovoljan, kaže, živi lepo kao penzioner i često sanja svoje Pope i potkopaoničke gorštake, a za „Politiku” u telefonskom razgovoru kaže:
– Možda ću jednog dana doći. Nedavno me je raška opština proglasila zaslužnim građaninom i to me je obradovalo, ali i podstaklo da se zapitam da li sam baš ja to zaslužio. Znate, nisam ponosan što sam iz srpske vojske emigrirao, ali onda i pomislim kako bih, da sam tamo ostao, moje rođake i druge dobre ljude nesrećnih sudbina pomogao. Ovde sam svoj finansijski cilj ostvario, a posebno se dobro osećam, bar desetak dana delujem veselo i živahno, kad pomognem onome kome pomoć zaista treba...
Miroljub Dugalić
[objavljeno: 30/12/2009]
Pogledaj vesti o: Nova godina
