Izvor: B92, 05.Sep.2013, 20:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragan Tomić: Dobrovoljno ne idem iz Simpa
Dragan Tomić je sinonim za Simpo. Posle pola decenije rada i nove vlasničke šeme u kojoj država ima 70 odsto kapitala, smatra da on i njegov tim mogu fabriku da dovedu do uzlazne linije.
Država sa mnom neće imati problema ako se ispune pretnje nekih momaka iz Ministrstva finansija o promeni menadžmenta Simpa, ali nadam se i mislim da će konačna procena i odluka biti racionalna.
Ovako za Novi magazin Dragan Tomić odgovara na pitanje hoće li se povući >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pošto država preuzme 70 odsto kompanije: "Zašto je država mene pre tri godine zvala da spasim Kopaonik u Kuršumliji? Zato što nisam uspešan? Fabrika je posle raskinute privatizacije bila nekoliko godina bez proizvodnje, bilo bi nam lakše da smo pravili novu, sada radi u našem sistemu, vratili smo 650 radnika. Teze da treba promeniti menadžment nisu dobre. U komšiluku u Jumku imamo primer. Nekada je tamo radilo 13.000 ljudi, sada ih je 1.300. Zato će država morati da razmisli o menadžerima koji će svesti fabriku na hiljadu zaposlenih.“
Kako mogućnost povlačenja doživljavate?
Lično, ja bez Simpa ne mogu, 50 godina tu radim. Prinudno ću otići, dobrovoljno ne. Simpo može i da se stabilizuje i da se razvija, da poveća proizvodnju, plasman i broj radnika. Definitno je postignuta saglasnost sa državom da obaveze namirimo akcijama, znači dokapitalizacijom čime je izbegnut stečaj koji bi značio zatvaranje kompanije. Mi mislimo da Simpo ima šanse i čistu viziju, ali nema mogućnosti da obezbedi sve elemente za tako uspešno poslovanje.
Mislite, ako se oslobodi duga?
Simpo nikada nije računao da ne plati obaveze. Mi smo se samo prilagođavali ovome što je bilo u našoj praksi, iskoristili ponudu države preduzećima da izađu iz krize izazvane embargom, ratovima i na kraju ekonomskom krizom. Zato je država donela zakon koji je predviđao da se preduzećima u restrukturiranju i privatizaciji obaveze odlože.
Mi smo jedno od 10.000 takvih preduzeća, ali najveći smo, nije isto ako imate 5, 50 ili 5.000 radnika. Zato su naše obaveze ispale mnogo velike u odnosu na druge koji su požurili da nam presude. Još oktobra 2012. predložili smo program po kome bi Simpo u narednih desetak godina imao stalnu uzlaznu liniju razvoja, a to se postiže samo ako se reši taj problem koji je nastao višom silom.
Šta je ta viša sila?
Simpo je bio kompanija sa vizijom da postane jedan od najvećih proizvođača i trgovaca nameštajem u svetu. Imali smo sedam montažnica u Americi u kojima su naši radnici montirali naš nameštaj, dve montažnice u Australiji, skladišni prostor u Kanadi; u SSSR na dvadesetak lokacija prodajne objekte, kao i u svim bivšim ju-republikama. U Poljskoj smo u zakupu imali sedam robnih kuća većih od ove u Beogradu. Sve pune robe. Posle embarga i ratova sve je stalo. Izračunato je i potvrđeno državnim pečatom da smo raspadom Jugoslavije izgubili oko 124 miliona evra.
Zar deo toga nije predmet sukcesije?
Nažalost, nismo dobili ništa sem robnu kuću u Sarajevu. Neverne Tome mogu da odu u Zagreb i vide robnu kuću koju smo gradili od temelja; u prizemlju je samoposluga, a na spratu Rajfajzen banka. Simpovo skladište od tri-četiri hiljade kvadrata adaptirano je i sada je tamo policija.
A ono što je bilo u inostratsvu?
Izgubili smo mogućnost da naplatimo sve što je bilo tamo, i u Americi, ali i u Rusiji, gde je bilo i naših grešaka. E, ti gubici su uništili Simpo. Na nama je bilo da odlučimo nastavljamo li da živimo, ili zatvaramo kuću. Svi preduslovi su bili da stavimo katanac, ali odlučili smo da se borimo. Kako smo krenuli može statistika da pokaže. Pre embarga radili smo bez kredita sa sopstvenim sredstvima, 2000. godine smo imali 65 miliona dinara kredita.
Kakvu korist država ima od Simpa posle 2000?
Imali smo oko 7.000 radnika i pokušali smo da ne idemo na optuštanja iako bismo sa 1.000 zaposlenih isplivali iz problema. Odlučili smo da prodajemo samo ono što može da nađe dobrog partnera koji bi zadržao radnike. Rosu smo prodali Koka Koli, uz uslov da puste u rad i dve linije vode koje nismo stigli mi da pustimo.
Tako je povećan broj radnika. U Vranjskoj Banji, u objektu stare ciglane, imali smo halu koju sam ponudio jednom Italijanu. Tako smo obezbedili 450 radnih mesta i sada to lepo radi, celokupna proizvodnja se izvozi u Francusku i Italiju.
Država je imala korist tako što smo zadržali radnike u totalno siromašnim krajevima. Morate znati da je Simpo sve izgradio do 1988, toliko o tome da su mi socijalisti pomogli.
Ipak, privatizacija traje od 2006.
Mi smo privatizovani po starom zakonu, posle smo deo kapaciteta privatizovali sa solidnim partnerima. Ovaj krug traje od 2006, jer nismo uspeli da nađemo partnere koji bi zadržali proizvodnju i ljude. Recimo, u vreme krize sa Kosovom vodio sam ekipu iz Ikee u Zubin Potok gde imamo lep pogon koji je pretežno radio za skandinavske zemlje. Njima se sve dopalo, posebno higijena. Kod njih je kao u apotekama, ali je odličan i program. Ipak, nisu želeli da ulažu dok se ne sredi situacija sa Kosovom. To sada životari, a radnicima isplaćujem plate. Naša je muka što smo gradili u tim rubnim siromašnim područjima.
Šta je bila ideja oporavka i razvoja, sem privremnog oslobađanja obaveza?
U brojevima koji se pojavaljuju polovina su kamate. Iako smo radili u nerazvijenom području morali smo da uzimamo komercijalne kredite, a sa 25 odsto kamate niko ne može da opstane.
Šta sada država može uraditi?
Mora da odluči hoće li zadržati Trgovište i praviti gubitke, ili će zatvoriti fabriku. Isto je u Preševu, Zubinom Potoku... U njima radi nekoliko stotina radnika
Bez njih nema gubitaka?
Uz uslov da se otklone kamate. Može Fond da nam da garancije, kao nedavno u Pirotu. Sa tim garancijama Simpo može na inostranom tržištu da dobije povoljne kredite sa 3,5 do 7 odsto kamate i troškove proizvodnje svede na normalu. Naredne godine mogli bismo da prodamo 80 miliona evra. Ključno je, i molim vas da to uradite, da obavestite javnost da mi prodajemo nameštaj najuglednijim kućama u Francuskoj, Italiji, Skandinaviji, radimo s Ikeom, Kikom... Prostor za plasman našeg nameštaja je veliki, sada izvozimo 60 odsto proizvodnje.
Niste koristili pogodnosti nerazvijene opštine? Ne može jedna fabrika, pa i Simpo, da reši socijalne probleme juga.
Potpuno sam saglasan, ali izgleda da to nije gledanje onih koji odlučuju. Subvencije u prehodnom periodu išle su Šumadiji, sada i nekim drugim krajevima, ali ne i ovde. Ako država želi da sačuva mlade moraće da dođe i ovde, ako hoće ono malo Srba u Preševu da sačuva, moraće da se potrudi. Ili Zubin Potok, ko će nositi teret toga? Da nismo izdvojili tu fabriku kao zavisno preduzeće Albanci bi ga već uzeli.
Iako ste spremni na prinudnu penziju stiče se utisak da i dalje imate vizuju Simpa. Da li je to opčinjenost ili realno stanje?
Nećete valjda sumnjati u to da li u ovim godinama dobro vidim ili ne? Vizija Simpa koji je osvojio tržište Evrope, Amerike i Australije je vizija ovog čoveka i njegovih saradnika. Sasvim sam siguran da je naša vizija jedina koju treba pratiti.
Da li Simpu treba pet hiljada radnika s brendom koji ima?
Ako povećamo proizvodnju na 80, 100 miliona evra, što je realno, onda nam treba još radnika. Ako ćemo da smanjujemo proizvodnju onda nam ljudi ne trebaju.
Jeste li zagovornik štednje u ekonomiji ili potrošnje?
Ja sam uvek za potrošnju. Racionalizacija da, da se ne baca gde ne treba, ali nikako štednja po svaku cenu.
Otkud prče o izvlačenju novca?
Ta je pretpostavka dosta gruba i neosnovana. Simpo se borio za život od embarga pa nadalje i nikakav novac nije izvlačen.
Plašite li se istrage?
Ne.
Pogledaj vesti o: Nova godina
