Izvor: Politika, 07.Avg.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek i more
Leto je, kao i Nova godina, veliko obećanje da će se dogoditi nešto iz snova
Nalazim se u primorskom mestu u kome provodim leta poslednjih desetak godina, ali nisam turista. Van turističke sezone to mesto ima oko četiri hiljade stanovnika. Na prelazu jula u avgust deset puta više. Hodam između Čeha, Slovaka, Austrijanaca, Nemaca, Mađara i Slovaka, Poljaka, Francuza... Jezička barijera kao nevidljivi zid >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << okružuje te ljude, koji se, nasuprot proklamovanom kosmopolitizmu nadnacionalne EU, ipak ne mešaju. Zato se sa bine u centru gradića, ili iz bašta hotela i restorana, čuju prastari globalni hitovi na engleskom. Podgrejani su i za ovo leto da premoste jezičke i manje generacijske prepreke i da povežu tu gomilu ljudi najmanjim zajedničkim sadržateljem. Nečim što pripada svima. Nečim što nije ničije. Te uvek iste, globalne muzičke pozadine (Olivera Dragojevića ovde očekuju, valjda, samo još turisti iz Srbije) menjaju se svakih deset koraka, kako prelazim iz dometa jednog kafića u domet drugog. Na kraju, skoro nalećem na dečaka koji doslovno razvlači otrcanu harmoniku dok sedi na nekoj hoklici. Pored mojih nogu nalazi se njegova kapa, puna gvozdenjaka i sitnih papirnih novčanica. Jedva ga čujem od paklenog ozvučenja iz obližnjeg hotela.
Leto je, kao i Nova godina, veliko obećanje da će se dogoditi nešto iz snova. Ali dok posmatram hiljade ljudi, belih, izgorelih, pocrnelih, kako bazaju malenom rivom tamo i nazad, znam da se ništa neće dogoditi ni ovog leta. Na njihovim licima vidim samo čudnu mešavinu zbunjenosti, sete i umora. Reklame za Visu i Mastercard, koje se nalaze duž gradskog mola, licemerno ih podsećaju da traže i žele nešto neprocenjivo. Nešto nezaboravno. Ali istovremeno ih podsećaju i da njih svuda primaju. Svuda. I šapuću im da će se sve na kraju ipak preračunati u jednu jedinu valutu. I da drugačije ne može biti jer turizam je industrija, kao i svaka druga. Letnji dani odmora na moru, zato se ne razlikuju mnogo od svakodnevne radne kolotečine: turisti ustaju, piju kafu, jedu, odlaze na plažu gde ostaju gotovo ceo dan (jer svaki dan treba iskoristiti!) razvlačeći se od dušeka, preko peškira, do stolice u kafiću, pa nazad, čitajući usput svoje lokalne novine ili svoje lokalne prevode globalnih hit knjiga. Neće puno plivati, jer voda je hladna, a plivanje umara, oni su tu da se odmore. Pored njih će nekoliko sati ležati isti nepoznati ljudi, sa kojima neće progovoriti ni jednu jedinu reč (osim ako se neko ne proširi na tuđ peškir). Uveče će se utopiti u noćnu vrevu (nismo došli ovde da sedimo u apartmanu!) u kojoj će se kretati brzinom učesnika u posmrtnoj povorci, ne izvlačeći iz te činjenice nikakve metafizičke zaključke. Ujutru sve ispočetka.
A ipak, jedne večeri, na kraju šetališta, tamo gde muzika iz kafića pretvorenih u noćne klubove polako nestaje, video sam mol koji je duboko zadirao u more. Na njegovom kraju čoveka koji mi je bio okrenut leđima. Bio je sam. Seo sam na obližnju klupu da bih ga posmatrao. Prvi put sam te večeri čuo monotone talase mora. Dok sam ga gledao, pitao sam se šta taj čovek tamo uopšte radi? O čemu razmišlja? Šta ga je dovelo tu, na mol? Gledao sam ga tako, bez odgovora. Uskoro sam pomislio da se taj čovek, preko mora, možda oseća povezanim sa celim svetom, kao što to govori za sebe moj prijatelj Nikola Malović, iz Herceg Novog. Ili da uživa u pogledu na tu morsku, vodenu silu, koja gledana sa tog mola još uvek izgleda isto onako kako je mogla da izgleda pre nekoliko stotina godina, u tišini jedne letnje noći.
Slobodan Vladušić
objavljeno: 07.08.2013.
