Izvor: BKTV News, 23.Feb.2013, 20:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
“Arapska proleća” i MMF – umesto razvoja i blagostanja pad u dužničko ropstvo
Nezaposlenost i socijalne razlike koje su bile posledica stroge politike MMF-a, stvorili su preduslove za eksploziju pobuna koje će u istoriji ući poznate kao “Arapsko proleće”. Danas, kada se pregovara o finansijskoj pomoći koja bi trebala ojačati ‘nove demokratije’, na sceni su isti ljudi i ista politika.
Na službenoj stranici MMF-a je zanimljivo pogledati informacije za pojedinu zemlju o njenim transakcijama tokom proteklih decenija. Godine u kojima su zemlje imale najviše transakcija s fondom, te one koje su sledile, za svaku su zemlju bile pogubne.
Izuzetak je Libija. Naravno za Libiju se morao primieniti drugi model uništenja – onaj oružjem.
MMF, koji s Libijom nije imao nikakvu saradnju od 1984, za sada će toj zemlji ‘pružati tehničku podršku’. Treba li posebno napominjati kako Libija, jedina zemlja koja nije imala nikakve veze s MMF-om od 1984, nije imala nikakvih problema s nezaposlenošću, standardom, padom industrijske proizvodnje, ulaganjem u infrastrukturne projekte, da skratimo, ništa od onoga što uništava zemlje koje sklapaju aranžmane s međunarodnim finansijskim institucijama.
Podsetimo kako se još u julu 2011., pod sloganom ‘Podrška Arapskom proleću i razvoj demokratije’, u Francuskoj održao samit G8, na kojemu je osam najmoćnijih i najrazvijenijih svetskih zemalja pregovaralo o pomoći Tunisu i Egiptu. No, još tada su se G8 dogovorili kako s tom pomoći mora upravljati MMF i Svetska banka, te kako ona mora biti u sklopu programa ‘privrednog oporavka’.
Sasvim je jasno što je to podrazumevalo. Decenijama je MMF uslovljavao svoju pomoć sprovođenjem neoliberalne agende: otvaranje zemlje stranim investitorima, privatizaciju, povećanje konkurentnosti, kao i rezanje javne potrošnje, ponajpre za socijalne programe, obrazovanje i zdravstvo.
Takva politika je u većini zemalja imala devastirajući učinak i uzrokovala socijalnu nejednakost, te koncentraciju bogatstava u rukama odabrane elite. Svesni kako je politika koju su nametali izgubila legitimitet, čelnici MMF-a su pokušali promeniti interpretaciju tzv. ‘revolucije’. Uspeli su da prikažu revolt stanovništva kao pobunu protiv ‘diktatura’, a ne ono što su odista bile; pobuna protiv opšteg osiromašenja i protest protiv neoliberalnih mera koje su do temelja razorile ono što se decenijama gradilo i postiglo.
Pogrešna politika je uništila jak srednji sloj, stalna radna mesta, zdravstvenu i socijalnu pomoć, obrazovanje dostupno svima, i da dalje ne nabrajam, budući da smo i sami svedoci vremena i tih promena.
Adam Haieh, profesor na School of Oriental and African Studies u Londonu, tvrdi ‘kako su se neoliberalne strukturne reforme uspele prikazati kao ciljevi revolucije, a ne kao tehnokratska nužda osmišljena s one strane Atlantika’.
Arapskom svetu je ponuđeno dve vrste ‘pomoći’: zajmovi i ulaganja u projekte javno-privatnog partnerstva. I jedna i druga zahtevaju od zemalja sprovođenje strukturnih reformi, privatizaciju, te liberalizaciju tržišta. Naravno da primena ovih mera u krhkim privredama za posledicu ima još veći privredni pad, a ne kako se obećavalo ‘razvoj i prosperitet’.
Pregovori o zajmovima su dug i težak proces koji je praćen sprovođenjem nepopularnih mera. Privatizacijom kroz javno-privatno partnerstvo se javni servisi u vlasništvu države daju u koncesiju privatnim kompanijama.
Kada se uklone sve barijere, strani investitori privatizuju pojedine privredne sektore, a strane kompanije preuzimaju nadzor nad bolnicama, školama i infrastrukturnim projektima (u izgradnji, ali i onima koji su već u upotrebi).
Čitav ovaj proces nadziru agencije State Departmenta, kao npr. Overseas Private Investment Corporation (OPIC), koja je osmišljena kako bi pomagala američkim investitorima u zemljama u razvoju.U junu 2011. je američki predsednik, Barak Obama, preko OPIC-a investirao milijardu dolara van granica zemlje. Još jedna od takvih institucija je Evropska banka za obnovu i razvoj, koja je osmišljena kao instrument proboja u zemlje istočnog bloka, a čiji je zadatak bila ‘pomoći zemljama u tranziciji od neprofitne planske privrede u režim tržišne privrede’.
Arapske zemlje umesto oporavka i razvoja tonu u dužničko ropstvo
Evropska banka za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and Development – EBRD) je 2011. donela odluku o ‘dodeli pomoći’ u obliku zajmova i nekim arapskim zemljama. U tu svrhu je izdvojila između 3 i 5 milijardi dolara.
Adam Haieh tvrdi kako su svi zajmovi uslovljeni privatizacijama kroz javno-privatno partnerstvo. Zemlje ća se tako naći u situaciji da će, kako vreme odmiče, sve više zavisiti od međunarodne pomoći.
Ibrahim Saif, iz američkog ureda think-tank instituta – Carnegie Endowment for International Peace (organizacija koja navodno promoviše saradnju među narodima, no, u praksi obavlja zadatke američkog ministarstva spoljnih poslova tamo gde se ono ne želi službeno eksponirati), tvrdi kako ‘pomoć za Bliski Istok i sever Afrike treba sa 48 mlrd$, koliko je potrošeno u 2012., u ovoj godini povećati na 60 mlrd$’. Ovako velik iznos će za posledicu imati još veći pad u dužničko ropstvo, na što je uspeo upozoriti tuniški opozicioni lider i vođa Narodnog fronta,Chokri Belaid.
Izvor: advance.hr
Tweet
Pogledaj vesti o: Nova godina
.jpg)
