Izvor: Politika, 10.Avg.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Andrej Kasik – pijanista u usponu
Bečka publika već je prepoznala mladog umetnika koji iako nikada nije bio u Srbiji, zahvaljujući ratnoj sudbini svoje bake, dobro govori i razume naš jezik
U muzičkim krugovima u Beču odnedavno se o mladom pijanisti Andreju Kasiku govori kao o izvanrednom umetniku pred kojim je interesantna budućnost. A ima li ikoga na svetu ko to može bolje da proceni od bečke publike?
Posle velikog uspeha 13. juna, kada je u Muzikferjanu (možda najuglednijoj muzičkoj sceni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na svetu, odakle televizija prenosi onaj čuveni Novogodišnji koncert) imao koncert sa Simfonijskim orkestrom Radio Beča i sa još trojicom pijanista (na programu Stravinski, „Venčanje” muzika za balet za četiri klavira, bubnjeve, hor i četiri solo pevača), zakazan mu je novi koncert u austrijskoj prestonici 12. oktobra. Ovoga puta sa srpskom čelistkinjom Vidom Vujuć i violinistkinjom iz Poljske Anom Gotovskom, a u okviru Betovenovog festivala.
Andrej Kasik je rođen 1982. i već sa pet godina je odlično svirao klavir. Studije je započeo sa slavnom profesorkom Marijom Georgijevnom u Lavovu, gde je imao i prve javne nastupe. Debitovao je sa Betovenovim koncertom broj 1 u C-duru sa Simfonijskim orkestrom filharmonije Lavova. Studije je nastavio najpre u Pragu (tu je debitovao sa Simfonijskim orkestrom radio Praga; klavirski koncerti Betovena i Griga), a potom i u Beču, sa poznatim muzičkim pedagozima kao što su Oleg Majsenberg, Rudolf Kerer, Vladimir Krajinev, Dmitri Baškirov, Elizabeta Leonskaja i Eliso Virsaladze. Njegove izvanredno visoke ocene na studijama donele su mu stipendiju Fondacije Tokio za specijalističke studije, koje je završio takođe najvišim ocenama. Nastupao je u Nemačkoj, Danskoj, Švajcarskoj, Austriji, Italiji, Španiji, Češkoj, Ukrajini i Brazilu. Osim Betovena, Mocarta i Hajdna, na repertoaru ima dela Skarlatija i Baha iz klasičnog perioda, mnogo romantičnih kompozicija Šuberta, Šumana, Šopena, Lista i Bramsa, i muziku za klavir Čajkovskog, Skrjabina, Rahmanjinova, Prokofjeva, Ravela, Griga i Debisija...
Ovaj mladi pijanista sasvim dobro govori srpski jezik iako ga nikada nije učio. Kako?
„Pa, onako, slušajući babu i tatu kad govore srpski sa rodbinom, ne znam ni sam kako sam to naučio, mada to nije baš dobro”, kaže Andrej.
Možda i nije, ali za nekoga ko nikada nije učio srpski, ko nikada nije ni bio u Srbiji, to je više nego dobro.
I možda je tu pravi početak ove priče o muzici.
Babu Boriku 1941. u Srbiji hapse nacisti i odvode je u Štajersku na težak prinudni rad. Tu upoznaje Vaclava Kasika iz Češke, takođe zarobljenika na prinudnom radu, inače majstora oružara, prvoklasnog nišandžiju i, naravno, muzičara; svirao je violinu, saksofon, klarinet i obou. U teškoj muci i daleko od otadžbine, ovo dvoje zarobljenika pomažu jedan drugome, pa se tu rađa i ljubav. Obećavaju jedno drugom da će ostati zajedno ako prežive, u šta su malo verovali. Uspevaju u tome, ni sami na znaju kako, i posle rata se sele u Karlove Vari, odakle je Vaclav rodom. Tu dobijaju dva sina, Vaclava, kasnije učesnika demokratskih promena devedesetih i do nedavne smrti direktora Radio Praga, i Dušana, koji diplomira na medicini i na stomatologiji, i sa ženom Katarinom, takođe lekarom, osamdesetih godina prošlog veka beži iz komunističke Čehoslovačke u Nemačku. Kao iz Kunderine knjige „Nepodnošljiva lakoća postojanja”.
„Ne zbog boljeg života, jer ja sam sasvim dobro živeo u Pragu, već zbog opšteg nedostatka slobode”, kaže nam Dušan. Tu u Nemačkoj dobijaju dva sina, Federika, danas vrhunskog violinistu i dirigenta Filharmonije u Drezdenu, i pijanistu Andreja.
Mladi Kasik nam je kroz svoj talenat i majstorstvo pokazao istinsku vrednost muzike, kao i mnogi drugi mladi i još svetu nepoznati umetnici, ali sigurni u svoj izbor bez obzira na to šta ih čeka u budućnosti. Jer ako muzika može da nadjača prošlost, kao što je to učinila u ovoj priči, zašto ne bi mogla da ulepša i budućnost i da joj da neku novu vrednost?
Kad je o budućnosti reč, Andrej Kasik kaže da bi rado svirao u Beogradu ili bilo gde u Srbiji, jer bar jednim delom svoga bića našu zemlju oseća bliskom. Ovaj mladi pijanista svakodnevno satima vežba, nema vremena da se bavi marketingom, da angažuje menadžera ili agenciju da ga zastupa. Ostaje da verujemo da će ipak stići u Srbiju pre nego što postane svetski poznata zvezda na čije koncerte mora da se čeka godinama.
Branislav Đorđević
objavljeno: 11.08.2014.
Pogledaj vesti o: Nova godina
