Izvor: Politika, 10.Dec.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
AVNOJ u Bazelu
Novi praznici lagano ali neumitno oktroišu nove istine o prošlosti.
Živimo u republici bez Dana Republike i u državi koja kao nulti čas slavidatum u vezi sa monarhijom. Ni u regionu nema mnogo više sećanja na datum res publica kada je srušena vlast po milosti božjoj. Valjda je to i realnost, ako već nije umnost. Ali nije svuda tako.
Evo izuzetka. Pedesetak studenata istočnoevropskih studija su sa svojim nastavnicima u Bazelu 29. novembra ove godine izveli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zanimljivu priredbu i performans „Pioniri maleni“, a sve u čast propale države. Prostrani preuređeni podrum instituta bio je te večeri prepun ex Yu ikonografije: trobojnica sa zvezdom, pionirske marame, fotografije. Čulo se „Bijelo dugme“, „Makedonsko devojče“, Balašević i srbijansko kolo. Pre žurke je organizovana rasprava povodom 70 godina osnivanja druge Jugoslavije. U njoj su pored pisca ovih redova učestvovali profesori iz Bazela: Ljiljana Rajnkovska, Nataša Mišković, Tatjana Simeunović i Boris Previšić. Iako su učesnici delovali realistički, studenti, potomci žitelja sa ovog prostora, bili su romantično radoznali i pomalo nostalgični.
Nešto je drugačija bila atmosfera na predavanjima koja sam iste sedmice držao na univerzitetima u Frajburgu, Bazelu i Cirihu. Ovde u diskusijama nostalgije nije bilo. Znatiželja je bila centrirana oko pitanja kako je uopšte toliko dugo mogla funkcionisati višenacionalna država koja je devedesetih u Evropi postala sinonim progona i genocida. Bilo je saglasnosti o tome da o Jugoslaviji ima dosta stereotipa, a nemačke kolege su dobro primile obrazloženje teze da je Tito bio poslednji Habzburg i virus lagera. U Frajburgu, gradu filozofa Martina Hajdegera, kolege su mi pričale da je ovaj čuveni frajburški rektor obavezao svoje kćeri na to da i njihovi muževi nose prezime Hajdeger. Nisu znali da mi kažu da li je preimenovanim zetovima smetalo to što je tast veličao Hitlera. Ovde je u publici bilo manje naših studenata i nastavnika, pa i zbog toga nisam siguran da sam mnogo uspeo u problematizovanju briselske antitotalitarne kulture sećanja na jugoslovenski socijalizam. Švajcarske naočari su bile donekle drugačije. U Cirihu su profesori Nada Boškovska i Jeronim Perović prilično realno procenjivali stanje u regionu, a većina kolega je bila dosta kritična prema novim ustašlucima u Hrvatskoj. Ciriške kolege su me odvele do zgrade sa spomen-pločom na kojoj stoji da je tu Lenjin živeo više od godinu dana i pokazali mi biblioteku u kojoj je radio. Sve to bez ironije. U raspravama su hrvatski studenti svuda ponajviše oponirali mojim tezama, uljudno, ali bez mnogo empatije. Ponavljali su da je Blajburg krunski zločin, ali da, uprkos tome, Tita ne treba izjednačavati sa Jugoslavijom. Jugoslavija je, kažu, bila komunizam. Nije, odgovarao sam, to je bio socijalizam. Definitivno propala država i tabula rasa, kažu. Nije, uzvraćao sam, to je bio veliki multietnički pokušaj. Na prigovore da je Tito bio boljševik, odgovarao sam: jeste bio, ali drugačiji. Bio je i hedonista. Kroz smeh smo se složili da su askete na vlasti opasnije od hedonista. Sumnjam da sam svima bio uverljiv govoreći da je šovinizam devedesetih uglavnom stizao odozgo. Hrvati su me ponajviše ispravljali da narod tamo nije hteo Jugoslaviju. Branio sam se da u novim sociološkim istraživanjima sećanja običnih ljudi ni u Hrvatskoj titoizam nije loše prošao. Pitali su, koja su to istraživanja? Pokazivao sam im svoju knjigu „Sećanje na titoizam“, ali kada o sebi govorite ponajmanje ste ubedljivi.
Kako god bilo, o Danu Republike je sećanje na Jugoslaviju u inostranstvu još uvek prisutno. Neki univerziteti ga čak obeležavaju prigodnim debatama. Dok u mom seminaru u Beogradu poslednjih godina osećam mlaku studentsku zasićenost raspravama o Coca cola socijalizmu, napolju je razgovor o Jugoslaviji bio svežiji.Verovatno i otuda što se u regionu Dan Republike danas planski zaboravlja kao dan tamnice ili kao dan iluzije. Nije ovaj datum više nigde nulti čas. U Hrvatskoj ga je zamenila „Oluja“, Srbija se vraća ustancima i pobedama iz Prvog svetskog rata, Makedonija još dublje svraća u prošlost Aleksandru Makedonskom. Novi praznici lagano ali neumitno oktroišu nove istine o prošlosti. Koliko god nam revidirana istorija danas izgledala kao konstrukcija, za pola stoleća će ista verovatno biti nepobitna istina. Protok vremena je često konstrukciju i izmišljotinu pretvarao u istinu snagom selektivnog zaborava. Više, međutim, čudi to što danas nema otpora ovom organizovanom ritmu promene sećanja kod domaće inteligencije. Razum je popustio pred nacionalnim ponosom.
Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje. Drugim rečima, kritični su prema nametnutim grupnim slikama prošlosti i kadri su da izgrade samostalan odnos prema istoriji. Da li smo u Beogradu i u ovom pogledu nesrećniji od Bazela?
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Todor Kuljić
objavljeno: 10.12.2013.
Pogledaj vesti o: Nova godina
