Izvor: Politika, 27.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad majka časti hamburgerima
Utorak, 23. decembar 2008.
Za dva dana je Božić, praznik koji vlada Amerikom, nasuprot popularnosti Dana zahvalnosti i Noći veštica. To samtek danas počeo da shvatam gledajući svoju ovdašnju porodicu kako satima pakuje poklone i pravi kolačiće za komšije, poznanike i prijatelje. Ovakvu začaranost nisam očekivao, pa sam se i ja dao u sečenje papira i lepljenje mašni. Bog, koji ih je i doveo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do velike kupovine, naprosto je zaboravljen. Poneko ga se seti kada pogleda da li mu je dobro vraćen kusur, kada u ruci zablista novčanica od jednog dolara i na njoj natpis: „Mi verujemo u Boga!” Ja, kao što i dolikuje, ponovo tražim nekakav odgovor. Ceo hrišćanski svet slavi, ali šta to ove ljude tako snažno tera da baš za Božić toliko kupuju, pakuju i daruju? Bog? Sniženja? Savest? Savest je prava reč.
Tamo je čovek mlad dokne pregura trideset petu. Ovde su devetnaestogodišnjaci već zaposleni, majke i očevi. O školi brinu svi, ali ne previše. Brigu je američko društvo predalo „ustanovama”. Porodica je ključna reč. U SAD babe ne zaklinju unuke na samrti, a majke i očevi ne plaču za decom koja se sele i ne prave spektakularne ispraćaje i dočeke. Porodica je drugačije zamišljena.
U tome je tajna božićne groznice. Božić je dan porodičnog okupljanja, kada svi, prvi (ili drugi) put u godini, jedni druge daruju, što je izgleda govor savesti. Moja američka majka prvi put je, od kada sam došao, podržala devetnaestogodišnjeg sina finansijski, poklonom i tako me naterala da se osećam loše.
– Nisam mu ništa kupila od rođendana, moram da ga obradujem – odgovorila je na moj komentar da je dres koji planira da kupi previše skup. A onda sam se setio jednog detalja od pre nepunih mesec dana, koji je tek sada našao mesto u mojoj priči i tek sada mogu da ga objasnim. Moja starija „sestra” ima dvadeset dve godine i živi u Teksasu. Nedavno smo je posetili i to je bio prvi susret majke i kćerke posle više od dva meseca. Majka je, kao što dolikuje, kćerku „častila”izvesnom sumom. Srbi su navikli: sto, dvesta evra – minimum. A onda je, na moje veliko, srpsko zaprepašćenje, majka rekla:
– Evo ti ovih dvadeset dolara da kupiš sebi i svom dečku hamburger.
Kćerka je, puna zahvalnosti, čvrsto zagrlila majku. Skamenjensam posmatraozagrljaj i zgužvanih dvadeset dolara. „Zaraditi svoj novac”, ideja je koja većini srpskih školaraca padne na pamet tek pri kraju obrazovanja, trogodišnjeg, srednjeg, višeg, visokog ili na letnjem raspustu, zbog dosade. „Ta ideja nije nimalo loša”, rekao sam sebi.
25. decembar 2008.
Stigao je Božić, meni bez pečenja, kajmaka, pršute i trinaest dana ranije. O proslavi Božića, baš kao i o proslavi svakog drugog praznika, u velikoj i multikulturalnoj zemlji poput Amerike se diskutuje. Zašto je raspust baš oko Božića? Zašto se raspust zove božićni, a ne novogodišnji? „Ne verujemo svi u Boga!” Porodični prijatelj za ručkom me je upitao da li mi je neprijatno što moram da slavim. Treba li da mi bude neprijatno, preformulisao sam pitanje.
Praznici su me podsetili i na vreme koje brzo prolazi. Ovo mi je trinaesti članak objavljen u „Politici”. Na polovini sam svog boravka u Americi. Za nešto više od pet meseci se vraćam. Gde se vraćam i da li se tamo išta promenilo? Vremena nema puno koliko se čini, a utisaka i nadanja je uvek previše.
Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi ubuduće možete čitati samo na sajtu, na rubrici "Moj život u inostranstvu"
Marko Milovanović
[objavljeno: 28/12/2008]
