Izvor: Politika, 16.Jun.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deset vekova srpskih rodoslova
Svakodnevni život nije se mogao regulisati bez rodoslovnih saznanja pa je i takozvani obični svet imao debele razloge da pamti generacijske hronike svog roda, kaže Miroslav Niškanović, istraživač-saradnik Etnografskog instituta SANU
Pošto je umro onaj arhont Srbin koji je prebegao caru Irakliju po nasledstvu zavlada njegov sin a potom unuk i tako redom arhonti iz njegovog roda. Posle izvesnog broja godina rodi se od njih Višeslav i od njega Radoslav i od njega Prisigoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i od njega Vlastimir…
Ovako počinje najstariji pisani srpski rodoslov koji je rekonstruisao vizantijski car i istoriopisac Konstantin VII Porfirogenit, u svom delu „O upravljanju carstvom”, nastalom oko 950. godine. Jednostavna računica kaže da genealogija prve srpske vladarske loze po doseljenju Srba na Balkan počinje čak pet i po vekova pre pojave Stefana Nemanje, rodonačelnika naše najmoćnije dinastije.
Ali, ovaj rodoslov je samo fragment bogate prezentacije sa izložbe „Deset vekova srpskih rodoslova“ održane u Manakovoj kući, u okviru beogradske „Noći muzeja“. Osim genealoških tablica u raznolikoj likovnoj opremi, za posetioce su organizovane i video-bim prezentacije, a zainteresovani, popunjavajući biografski upitnik, mogli su da dođu do sopstvenog rodoslova.
Autor izložbe, etnolog Miroslav Niškanović, istraživač-saradnik Etnografskog instituta SANU, kaže u izjavi za našenovineda je kult predaka kod Srba odvajkada bio inspirisan bazičnim društvenim i egzistencijalnim razlozima.
„Svakodnevni život nije se mogao regulisati bez rodoslovnih saznanja pa je i takozvani obični svet imao debele razloge da pamti generacijske hronike svog roda. U pitanju su krupne potrebe: izbegavanje rođačkibliskih, incestuoznih brakova, uređivanje imovinskih odnosa u rodnoj zajednici ili zbog, što danas zvuči bizarno, krvne osvete kako bi se precizno odredio ’krvni ekvivalent’ odnosno krug potencijalnih ’meta’. Kod ovog, podaničkog sloja, rodoslovna saznanja prenosila su se usmeno, s kolena na koleno“, tumači Niškanović.
Rodoslovima su prethodili pomenici, najčešće u sklopu „božanstvene liturgije“, prilikom nabrajanja umrlih predaka kojima se čitaju molitve za pokoj duše, na primer. Kao zasebna književna vrsta rodoslovi se pišu od druge polovine XIV veka a u njima su prikazana rodna stabla Nemanjića, Lazarevića, Brankovića i Jakšića.
Međutim, katastarsko-imovinski moment rodoslovlja ostaje društveno najdominantniji. Kada kralj Stefan Dečanski poklanja manastiru zemlju (dečanske hrisovulje), zajedno s podanicima koji je obrađuju, on u tim darovnicama, kad nabraja glave kućnih zadruga, ide unazad do četvrtog kolena. Kako se jedna generacija (koleno) računa u okviru 25 godina, to znači da, za rešavanje eventualnih vlasničkih sporova, na raspolaganju stoji građa stara sto godina.
Srpske velikaške porodice, izbegle pred Osmanlijama u susedne hrišćanske zemlje, negovale su i „šminkale“ svoje genealoške tablice s ciljem da očuvaju svoj povlašćeni društveni status i kod novih suverena, ili u slučaju povratka u Srbiju. U tom vremenu pojavljuju se i grbovnici, ali i krivotvorine čiji je motiv da se sopstveni rod situira što bliže vrhu srpskog prestola, u njegovom očekivanom obnavljanju.
U novije vreme, kaže Niškanović, amaterski istraživači sopstvenih rodoslovnih tablica po pravilu potiču iz titoističke nomenklature. Najčešće, reč je o ljudima iz represivnog aparata koji su mladi otišli u penziju pa imaju i energije i vremena, a lako dolaze do izdavača. Naravno, krug zainteresovanih za ovakve potrage mnogo je širi i svi su oni uvereni da im se rodoslov lako može rekonstruisati.
Projicirajući prošlost svog roda što je moguće više unatrag, kaže naš sagovornik, nadobudni istraživači vole da se ukotve u crnogorskom i hercegovačkom genealoškom miljeu gde su se, zbog duge očuvanosti tradicionalnih zajednica (rod-bratstvo-pleme), usmena genealoška saznanja sačuvala do petnaest i više kolena unazad.
Međutim, prenoseći svoja iskustva, Niškanović kaže da su, za genealoge-entuzijaste, prioritet prvog reda Kosovo i Metohija odnosno Nemanjići. Kad, pomoću nekih sopstvenih metoda postavesvoj rod u ambijent nemanjićke dvorske svite, u redove raznih odiva i velikodostojnika, istraživačka žeđ je utažena a pasija se gasi.
Ipak, ovakve i slične pokušaje valja razumeti jer je reč o najdubljoj ljudskoj potrebi da, kontinuirajući se na rodni niz, postave svoj život kao kariku u lancu smisla.
Miroslav Niškanović, autor knjiga „Srpska prezimena“ i „Porodični koreni“, u stručnim krugovima kotira kao najposvećeniji i najozbiljniji istraživač srpskih istorijskih migracija, porekla stanovništva i rodoslovlja. Teren na kojem se daleko najbolje snalazi su prostori BiH i Hrvatske.
Ovaj Srbin poreklom iz Bosne, rođen Dalmaciji, diplomirao je na beogradskom Filozofskom fakultetu odakle odlazi u sarajevski Zemaljski muzej gde uči od starih naučnih asova (V. Palavestre, Z. Kajmakovića, P. Anđelića...). Posle šesnaest godina, 1992, prognan je u Beograd. Njegova kućna biblioteka, s više od tri hiljade naslova iz uskostručnog domena kojim se bavi, bila je tokom bosanskog rata konfiskovana i podeljena naučnim saradnicima sarajevskog Zemaljskog muzeja, ali je uporni Niškanović uspeo ponovo da ponovo prikupi te knjige i prebaci ih u Beograd.
Milan Četnik
objavljeno: 17.06.2012
Pogledaj vesti o: Nove tablice, Penzija, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
