Izvor: RadioCity.rs, 24.Dec.2020, 20:51
Svaka novogodišnja jelka je riznica uspomena
Živana decenijama ne prekida tradiciju kićenja novogodišnjeg drvca.
„Moja jelka je velika i jako je šarena. Na njoj možete naći ukrase od pre par decenija. Znate one staklene koji su se nekada davno koristili. Ukrasi u našoj porodici imaju sentimentalnu vrednost i prenose s generacije na generaciju. Jedan crveno-zeleni ukras, intenzivnih boja, od stakla bio mi je posebno draga. Sećam se da sam se vraćala s posla i ušla u prodavnicu gde je u to vreme radila moja prijateljica da >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << nešto kupim.U to vreme, a to je bilo pre pedeset godina nije bilo prodavnica kao sada, nije bilo toliko ukrasa niti nekog izbora. No, da se vratimo na priču o ukrasu, ugledala sam taj ukras bio je spakovan u kutiji sa nekim drugim ukrasima. Prikukao mi je pažnju jer sam se setila jedne priče iz detinjstva. Moja baka je od neke nadnice, jer bilo je to vreme kada se nije živelo kao danas, dala meni novac da kupim materijal i sašijem suknju u bluzu za igranku. Otišla sam sutradan pešaka, jer nije bilo autobusa, do grada u jedinu prodavnicu materijala koja je postojala i kupila materijal za bluzu i suknju na falte, u te dve boje. Suknja zelena tamno, a bluza crvena kao jabuka. Mnogo sam volela taj komplet čuvala sam i kasnije kad sam se udala.“ – govori dok stavlja poslednji ukras na jelku.
Međutim, na njoj nema ukrasa iz priče. Prati moj pogled i smeje se onako zagonetno.
„Svi ukrasi su ovde sem ovog jednog. Razbila ga je moja unuka, suviše jako ga je stegla, verovatno su je privukle boje“, kaže kroz osmeh. Na trenutak joj očima prođe neka seta. „Oprostite, setila sam se svoje bake, i ja sam baka sada. No da se vratimo ukrasima, on nedostaje tako je, ali vidite ovaj sivi sa crvenim jezrom, njega mi je sin poklonio za Pravoslavnu novu godinu, na moj rođendan, zbog toga za mene ima veliku vrednost. Bele sam dobila od unuke. A ove oslikane kugle čuvam godinama i posebno su mi drage. Ovi veliki ukrasi prljavo bele boje su dar jedne devojke koja ih ručno pravi tu iz košiluka, odrasla je u našoj kući. Dok sam šarene kupila na uličnoj tezgi, dopale su mi se šare. Seća me na detinjstvo, na radost zbog praznika, iako nismo imali jelku, imali smo neke druge običaje i bilo smo srećani. No, bila su to neka druga vremena.
Objašnjava da svaki od ukrasa ima posebnu draž i priču. Kaže da neki ljudi jelku kite od vrha, ne i ona. Uvek je prvi i najvažniji ukars na jelci bio onaj s početka priče, crveno - zeleni, u čast baki Radi. Iako je kako kaže baka ipak više volela žutu boju. Dok priča Živana pogledom prelazi preko jelke, zastane za trenutak da uzme gutljaj toplog čaja i smeši se.
"Ukrasi su na prvi pogled samo predmeti, različitih boja, oblika i šara. Ja sam ne neki način kolekcionar, ali uspomena. Neki ljudi prave albume, ja imam jelku. Kada je pogledam u njoj vidim album svoj života." Zastaje na tren, a onda nastavlja, „Pogledajte anđela na vrhu, on je poklon od moje prijateljice one koja je zaslužna što sam i pronašla svoj ukras. Ona nije više sa nama. Ali kada pogledam ukras setim je se. Plemenita žena.“ - ističe i dodaje da čak i sada ne stavlja anđela prvog, jer on negde, kako kaže i završava, tj. upotpunjuje priču.
A vaša jelka, kako ona izgleda?
