Izvor: RadioCity.rs, 29.Dec.2020, 18:02
Studentkinja iz Srbije stipendista prestižnog Univerziteta u Francuskoj
„Dolazim iz Bujanovca i živim sa samohranom, nezaposlenom majkom, mislila sam da ni po čemu nisam posebna. I da ja sigurno neću dobiti stipendiju da se otisnem u svet i studiram na prestižnom Univezitetu. Nisam imala sredtsva da postignem cilj, ali sam imala želju da vidim, da čujem, da naučim i da menjam sebe i svet oko sebe“ – započinje svoju priču Teodora.
Želju da upiše fakultet u Francuskoj nikome nije pričala, jer kao što sa željama obično i biva, ali ih na glas >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << izgovorite, postoji šansa da se ne ostvare. „Bojala sam se, neuspeha, ali me je više plašilo da ostanem i ne učinim ništa. Zbog toga sam se obratila Mariji Ratković, u tom trenutku pomoćnici gradonačelnika Šapca, zaduženoj za pitanja mladih da me uputi na neku fonadaciju koja podržava snove mladih. Moja priča ju je dirnula i odlućila je da finansira prijavu na fakultet.“
Bio je to odlučujući momenat u kome Teodora shvata da promene kreću od nas samih. Nekoliko nedelja kasnije dobila je mejl u kome je pisalo da je primljena. Međutim, njena majka ništa nije znala. „Bojala sam se mamine reakcije, šta ako kaže: Kakva Francuska, daleko je. Bojala sam se i da je ostavim samu. Ipak, nisam smela da odustanem nadomak cilja. Saopštila sam joj vest polako, bojažljivo. Njena reakcija me je iznenadila. Počela je pa plače, i kroz suze rekla: „Ja ću uraditi sve samo da ti upišeš fakultet.“ – priseća se sagovornica. Dodaje da je ona jedina u porodici koja je upisala fakultet i otisnula se u daleku zemlju.
Nakon upisa, saznala je da je dobila stipendiju koja je pokrivala samo troškove studija, ne i puta i života u stranoj zemlji. Tada je odlučila da se obrati za pomoć fondacijama koje podržavaju mlade. Kako odgovor nije dobila, gotovo je izgubila nadu. U tom momentu je stigao još jedan mejl od fakulteta u kome je obaveštavaju da su odlučili da će pokriti celokupne troškove školovanja i da se to dogodilo po prvi put u istoriji Univerziteta. „Razlog nikada nisam saznala, samo mi je direktor kampusa kasnije rekao da nijedno dete iz Evrope, nikada nije dobilo punu spendiju i da su do sada to mogla dobiti jedini deca iz Afrike koja su se uzdigla iz neverovatnih uslova. Tu se krije i moja priča, jer znate ovo nije samo priča o devojci iz malene Srbije koja je uspela, ovo je priča o borbi jednog i sve dece, borba jedne i svih žena da se školuju i obrazuju, da nešto promene, ovo je borba svih.“
Međutim, samo par dana nakon obevešetenja sa fakulteta o punoj stipendiji kontaktirali su je iz Fondacije „1%" i obavestili je da košarkašica reprezentacije, Sonja Vasić, želi da joj pomogne. Nakon toga su se javile i druge sportiskinje: Zorana Arunović, steljašica, zatim Aleksandra Krunić, teniserka i druge. „Meni kao bivšoj košarkašici, to je bilo jako dirljivo. One su čule moju priču i odlučile da mi pomognu. Postoji izreka da iza uspešne žene stoji čitavo selo žena. To i jeste moja priča. A od žena je sve i počelo, te je red da se sa njima i nastavi.“
Teodora se bavi aktivizmom godinama unazad. Objašnjava da je život u patrijarhalanoj sredini težak, ali ako je još i multietnička postaje još teži. „U Bujanovcu žive Srbi, Albanci i Romi. Posmatram ih kao komšije. Ne vidim veru. Ne vidim naciju. Ja vidim ljude.“ – istikla je Teodora. Dodaje da se od malena bavila košarkom i da su svi zajedno trenirali, te da su podeljenost lako prevazišli, a možda deca, i svet, kako kaže, posmatraju drugim očima. „Tek kada sam povredila nogu i nisam više mogla da igram postala sam svesna podeljenosti koja je postojala van terena i to je me zaboleo. Jako! Želela sam nešto da učinim, tako je krenuo moj aktivizam, u drugoj godini srednje škole. Tek tada, te davne 2017. godine sa osnivanjem nevladine organizacije „Grupa 484“ kreću promene u našoj zajednici. Mladi se više nisu borili na ulici, već u zajedničkom, sigurnom prostoru. “
Objašnjava da je bilo dosta prepreka i nerazumevanja, posebno od profesora iz škole koji su joj govorili „okani se toga, ne treba to tebi u životu.“ Njihovo opiranje promenama dalo joj je snagu da nastavi dalje i zaista nešto promeni, ne samo zbog sebe, već i zbog generacija koje tek dolaze. „ Ono što me je aktivizam naučio je da se ljudi dele na dobre i loše. Od Vlade Republike Srbije smo tražili zajedničke škole i to je ono što pamtim kao najlepši period našeg aktivizma. Nismo ih dobili, ali znamo da smo pokušali da nešto promenimo.“ – zaključuje ona.
Teodora je prvi semestar završila uspešno. Trenutno je u Srbiji jer su kampusi zavroreni, ali se uskoro vraća u Francusku gde će nastaviti školovanje. Kaže da su je kolege lepo prihvatile i da se dive njenoj želji da nešto promeni. Ono što je posebno raduje je činjenica da Srbiju, bar ljudi koje je u kampusu upoznala, ne posmatraju kroz informacije koje im se plasiraju u medijima, već kroz primer jedne Srpkinje koja je vođena snovima došla u stranu zemlju da nauči kako da oplemeni svoju.
