Izvor: Politika, 24.Avg.2010, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snimaću sa Andželinom Džoli
U poslednje vreme pojedini beogradski mediji pišu da su neki odbili saradnju sa slavnom glumicom, što nije tačno, jer je malo ko pročitao scenario njenog filma
Niš – Pa, ništa se nije promenilo, osim što nekih nema, rekao je Rade Šerbedžija publici 45. festivala glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu posle projekcije filma „Sedamdeset i dva dana”, njegovog sina Danila Šerbedžije. Niška tvrđava bila je prepuna preksinoć, stajalo se na stepeništu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i po zidinama, kao da je publika znala da će se njen stari miljenik Rade ponovo pokloniti. Pozdravili su ga burnim aplauzom, a on im je uzvratio time što mu nije bilo teško da se u odlasku sa Letnje pozornice slika i porazgovara sa svakim ko mu je prišao.
– Niški festival još gaji ljubav prema glumcima, tim čudnim bićima koja tumaraju ovom turobnom planetom, jer su i sami turobni i izgubljeni između likova koje igraju. U Nišu nisam dugo bio, ali iako se proširio i napredovao, narod je ostao isti, srdačan, drag i topao – kaže u intervjuu za „Politiku” Šerbedžija, nekada čest gost niških „Filmskih susreta” i laureat skoro svih ovdašnjih priznanja, a u poslednje dve decenije zvezda koja je odigrala mnogo uloga u uspešnim holivudskim filmovima, ne zaboravljajući pri tom prostor na kojem je ponikao i koji mu se ugradio u talenat, zbog čega se Balkanu uvek vraća.
Srdačnost, ali i srditost balkanskog mentaliteta u središtu je zapleta filma „Sedamdeset i dva dana”, o porodici ličkih Srba Paripovića koji ne rade ništa, već žive od babine penzije?
Balkan je prepun suprotnosti. Pulsira, stalno je u pokretu, ali i grču. Svi mi na Balkanu, bez obzira u kom njegovom kraju živeli, znamo i da volimo i da poštujemo ljude oko sebe, kada hoćemo znamo da budemo i vredni, ali kao što se mnogo veselimo, volimo kafanu i muziku, znamo da budemo preki, da se zameramo, svađamo, a na kraju i mrzimo i ratujemo. Na Balkanu će uvek da vri, nikada neće biti mirno jer je to u našoj slovenskoj duši i krvi. Impulsivni smo, preki, često laki i brzi na jeziku, a posle se kajemo, o čemu govori film „Sedamdeset i dva dana”.
Ovim filmom, vaš sin Danilo debitovao je u celovečernjem igranom filmu? Da li ste u ovom slučaju bili apsolutna podrška sinu ili ona stroga, ali dobronamerna kritika, koju očevi često izriču?
Danilo i ja smo prijatelji. Još od njegovog detinjstva imali smo taj partnerski odnos, podržavao sam ga u svemu što je želeo, ali sam se trudio da u toj podršci nađem meru. Postavljao sam ga na noge kao opasnog tipa, pa me danas umesto tata zove Šerbedžija (smeh). Kada smo razgovarali o tome čime želi da se bavi u životu, ne kažem da sam ga odvraćao od filma, ali nisam ni insistirao na tome. Završio je filozofiju, čistu filozofiju, čime sam bio vrlo zadovoljan, a onda je želeo da studira režiju i upisao sam ga kod Rajka Grlića u Ohaju, na jednu od najboljih akademija. Danilo oseća film, ima svoju viziju, drži se nje čvrsto, ne odustaje lako, tako da sam u njegovom filmu bio samo njegov instrument.
Svetski mediji puni su tekstova o vašoj saradnji sa Andželinom Džoli na njenom filmu koji bi režirala. Da li ćete i kada raditi sa njom?
Snimaću sa Andželinom, najverovatnije, već od septembra, jer ona želi što pre da počne da radi. Odlučila se za ljubavnu priču o Srbinu i muslimanki koju su tokom rata u Bosni zarobili Srbi, a među njima se rodila ljubav. U tom scenariju najmanje je važno to što je ta devojka muslimanka, a momak Srbin. Važna je njihova ljubavna priča. Andželina je razgovarala sa mojim agentima, želela je da popričamo o scenariju. Oni su joj rekli da ja ne igram u filmovima koji za temu imaju ratove na Balkanu, što jeste tačno, ali sam ipak pristao na sastanak sa njom i sada mogu da kažem da ću igrati lik oca srpskog junaka u tom filmu. U poslednje vreme pojedini beogradski mediji pišu da su neki odbili saradnju sa njom, što nije tačno, jer je malo ko pročitao scenario njenog filma.
Znači, lako i brzo ste se dogovorili o saradnji?
Iako je jedna od najpopularnijih zvezda svetskog šou-biznisa, ona je talentovana glumica koja u sebi gaji veliku strast prema glumi i neprestano radi na sebi. Posvećena je čoveku i njegovoj duši i kroz humanitarni rad pomaže ljudima iako ih ne poznaje lično. To razumem, jer sam i ja takav. Treba pomoći koliko god možete, jer nikada ne znate koliko malo je potrebno da neko bude srećan. O sreći, ali i o uzvišenoj, gotovo antičkoj ljubavi govori i scenario koji bi ona da realizuje.
Pored Andželine Džoli, nedavno ste igrali i sa Rejfom Fajsom u novom nastavku filmskog serijala o Hariju Poteru...
Filmovi o Hariju Poteru nisu samo filmovi, oni su magija, čarolija. U novom filmu o Hariju Poteru, koji će imati dva dela, imam samo tri scene. O filmu i ulozi još ne mogu da govorim, ali mogu reći da je zadovoljstvo raditi sa Fajsom, koji se nestvarno dobro zabavlja igrajući Voldemora, tog nemilosrdnog negativca. On je izvrstan glumac, pripadnik one maestralne engleske škole glume. Troje glavnih glumaca, klinaca u filmu o Poteru su divna deca koja su porasla uz ovaj serijal. Ekipa filma ih je gledala kako odrastaju, kako stasavaju u zrele ljude, vrlo profesionalne i drage. Sprijateljili smo se na snimanju, razgovarali smo o svemu i dosta se šalili. Njih troje igraju uloge, a svi mi ostali imamo male neprimetne role koje samo nadopunjuju tu čaroliju.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 25.08.2010.
