Izvor: NiskeVesti.rs, 10.Jun.2016, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodica džudista: Otac trener, a sinovi osvajaju medalje
Trener džudo kluba “Vuk” Slobodan Ložajić, rođeni Pančevac, već godinama živi u Nišu i trenira decu i omladinu. On je počeo da uči ovu veštinu u pančevačkom “Dinamu”, a dve godine je u tom klubu vodio klince. Iako je po struci pravnik, na Master studijama za menadžment u bezbednosti, džudo je njegova ljubav, a kako kaže, treninzi sa decom ga opuštaju.
Njegova tri sina su takođe džudisti. Treniraju od svoje pete godine, a svaki od njih je poneo brojne medalje >> Pročitaj celu vest na sajtu NiskeVesti.rs << sa takmičenja.
“Oko pete godine je i optimalno vreme da deca počnu da treniraju. Tada može da se radi sa njima jer već shvataju. Pre tog uzrasta baš i ne slušaju”, kaže Ložajić.
Dvanaestogodišnji Ivan ima preko 40 medalja u svojoj kolekciji, sa raznih međunarodnih i domaćih turnira. Više puta bio je prvak centralne Srbije za poletarce, a treće mesto zauzeo je na prvenstvu države za mlađe pionire. Srednji sin Ilija koji ima 9 godina, ide stopama svoga brata. Ima više od 20 medalja, a nekoliko puta je odneo titulu prvaka centralne Srbije za poletarce.
Najmlađi, sedmogodišnji Ognjen bio je prvi u kategoriji na nedavno održanom Kupu u Niškoj Banji.
Džudo klub “Vuk” ima tridesetak članova. To su deca od 5 do 16 godina. Treniraju u “Čairu”, u školi “Dr Zoran Đinđić” u Brzom Brodu, a nedavno su otvorili ispostavu i u Svrljigu.
“Džodo je bazičan sport, razvija brzinu, agilnost i snagu. Mora i da se razmišlja, nije samo brzina bitna. Ima i parterne tehnike, postoje poluge, gušenja i bacanja. Samo nema udaraca, izbačeni su iz sportske upotrebe. Treba mnnogo upornosti i rada da bi se postigao rezultat jer je mnogo zahtevan sport”, kaže trener Ložajić.
Kako kaže, sport je vrlo važan za decu, naročito u današnje vreme kada sve duže sede za računarima i ispred televizijskih ekrana.
“Kod nas dolaze deca koja su 4. i 5. razred, a ne znaju da urade kolut napred, što je prosto neverovatno. Džudo osposobi decu za život. Nije kolektivni sport. Kad izađeš na strunjaču sam si, oči u oči sa protivnikom. Tako se izgrađuje karakter. Kada padnu, moraju da ustanu, baš kao i u životu. Džudo ih uči da se bore kroz život”.
Mališane u treninge uvode kroz igru, a tek posle 6 meseci do godinu dana počnu ozbiljno da vežbaju, kaže. Klub organizuje i druge aktivnosti u koje uključuje i roditelje, kao što su penjanje na stenu ili rafting na Nišavi.
Kako kaže, džudo je sport i za devojčice. U klubu ima nekoliko njih, a Valentina Ljubenković se posebno izdvaja svojim rezultatima. Osvojila je 3. mesto na državnom prvenstvu za starije pionire. Kako kaže trener, brzo je napredovala, za svega 2 godine, iako je džudo počela da trenira tek u 6. razredu.
“Ljudi uglavnom imaju predrasude i misle da su džudisti krupne građe, ali to baš i nije istina. Kada se bavite ovim sportom sve se razvija. Mora da se trči, rade sklekovi i trbušnjaci. Ima fitnesa u treningu, aktivira se svaki mišić. Zato je ovo sport i za devojčice”, dodaje.
Iako su na strunjači sami sa svojim protivnikom, džudo im nalaže da ga poštuju. Ovo je, smatra Ložajić, veoma važno u vaspitanju.
“Džodo je istočnjačka japanska veština i puna je njihove trdicije. Kada uđu na strunjaču džudisti se poklone, odaju poštovanje jedan drugom, kao i po završetku borbe, kada se i pozdrave. Ali ima tu i takmičarskog duha”, objašnjava.
.jpg)
