Izvor: Medijski istraživački centar, 12.Nov.2012, 10:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Okupirajte kasarne: Skvoteri u napuštenim vojnim objektima na Balkanu

Za razliku od Hrvatske i Slovenije, aktivisti i predstavnici vlasti u Srbiji nisu uspeli da dođu do kompromisa u sukobu ideala i vlasničkih interesa. 

Piše Miodrag Sovilj Novi Sad, Pula i Ljubljana
Đorđe Kolarski se probudio na vreme da vidi kako će se sve završiti. Čuo je uzbuđene glasove koji su nadjačavali brektanje starog ruskog agregata i ugledao policijske pse kojima je tog hladnog januarskog jutra iz njuški izbijala para. Znao je da je to kraj. >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar <<
Vojna policija je dolazila i ranije, ali samo da legitimišu aktiviste u kasarni. Ovog puta su doveli i pse da bi ih izbacili napolje.  
Đorđe i njegov prijatelj su prenoćili u kasarni, pribijeni jedan uz drugog da bi se zagrejali. Morali su da obiju katanac da bi ušli unutra, ali i da prenoće u zgradi da bi bili sigurni da je niko neće ponovo zaključati spolja. Bili su uporni u svojoj okupaciji – ali, kada je odluka o tome jednom doneta, iseljenje je sprovedeno s brutalnom efikasnošću. 
“Nisam se usudio ni da se pozovem na svoja prava,” kaže Đorđe, dvadesetšestogodišnjak sa dredovima. Prisećajući se tog januarskog jutra, kaže da je svaku pomisao na otpor odagnalo policijsko pojačanje koje je u tom trenutku pristiglo.
Smrznuti i preplašeni, postupili su onako kako im je rečeno i okupili se ispred zgrade sa svojim stvarima u rukama. Jedna manja grupa se okupila na ulici. Neki su vikali na policajce. Ali niko nije pokušao da ih zaustavi. Nedugo zatim, zgrada je ispražnjena i ponovo zaključana teškim katancima. Tako je kratki eksperiment na polju socijalno odgovornog skvotiranja u Srbiji priveden kraju.
Okupacijom karasne Arčibald Rajs u Novom Sadu aktivisti su pokušali da pripreme teren za osnivanje alternativnog kulturnog centra.
Novi Sad, glavni grad pokrajine Vojvodine, drugi je grad po veličini u Srbiji. Mlađim generacijama Evropljana verovatno je najpoznatiji po muzičkom festivalu Exit koji se održava svake godine.
Aktivisti tvrde da njihovom gradu nedostaje prostor za alternativnu kulturu, i nadali su se da će ulaskom u kasarnu dobiti prostor za radionice i performanse, budući dom muzičara, aktivista i umetnika.    
Nezakoniti upad u napušteni vojni objekat izazvao je brojne reakcije u gradu. U Srbiji je njihov upad bio presedan, mada je ista taktika već bila uspešno primenjena u brojnim gradovima regiona, gde su aktivisti-skvoteri postigli sporazum sa vlastima i vremenom legalizovali svoje prisustvo.  
Skvoteri u Srbiji zagovaraju slične ideje kao njihovi saborci u Hrvatskoj ili Sloveniji. Ali neuspeh koji su doživeli govori o sasvim drugačijoj stvarnosti koja ih okružuje.
U borbi za kasarnu Arčibald Rajs sukobili su se zahtevi umetnika i potrebe zaposlenih u oružanim snagama Srbije.
Sukob je pokazao da i pored toga što postoje brojni dobri razlozi da se zakon ponekad zaobiđe u interesu promovisanja kulture, takvi razlozi nemaju naročitu težinu u vreme ekonomske krize i svakako ne mogu prevagnuti nad pravom vojske da raspolaže svojom imovinom po sopstvenom nahođenju – čak i ako ta imovina ubrzano propada.
‘Društvena korist’
Kasarna “Arčibald Rajs” je sazidana krajem devetnaestog veka za potrebe vojske Austrougarskog carstva u čijim se granicama Novi Sad tada nalazio. Kasarna je dobila ime po švajcarskom naučniku koji je zastupao interese Srbije početkom dvadesetog veka.  
Dvospratna zgrada kasarne ima velike prozore i svetložutu fasadu. U poređenju sa istorijskim znamenitostima u centru grada kasarna izgleda kao obična namenska zgrada. U poređenju sa ostalim kasarnama u Srbiji, izgleda kao palata.   
Prema rečima predstavnice Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada, čitav ovaj kompleks se nalazi pod zaštitom države zbog svoje “istorijske i arhitektonske” vrednosti. 
Finansijski potencijal lokacije na kojoj se kasarna nalazi takođe je više nego očigledan. Kompleks zauzima deset hiljada kvadratnih metara u samom centru Novog sada, na građevinskom zemljištu prve klase.  
Srbija je 2011. godine ukinula obavezno služenje vojnog roka. Nakon smanjenja broja novih regruta, vojska je kasarnu Arčibald Rajs proglasila za višak i odredila za prodaju.  
Kompleks kasarne je tako dospeo na listu već prilično propale vojne imovine za koju vojska u teškoj finansijskoj oskudici pokušava da pronađe privatne kupce. 
Kasarna je potpuno ispražnjena u leto 2011. godine. U skladu sa uredbom Vlade Srbije o raspolaganju vojnom imovinom, zgrada je prvo ponuđena na prodaju predstavnicima lokalne samouprave – u ovom slučaju, grada Novog Sada. Ali grad nije imao dovoljno novca. 
Mladi aktivisti iz mreže koja sebe naziva Inicijativom za društveni centar ušli su u kasarnu 22. decembra 2011. godine.
Za vreme kratkog boravka u zgradi aktivisti su renovirali tri prostorije i pokušali da ih učine pogodnim za život koristeći poklonjeni nameštaj. Takođe su pokušali da se povežu sa širom zajednicom tako što su organizovali narodnu kuhinju za siromašne i delili božićne poklone deci beskućnicima. Uveče su organizovali filmske projekcije i koncerte.
Ivana Volić, članica inicijative, kaže da je zgrada trebalo da postane dom za kreativne ljude i organizacije “koji još nemaju sopstveni prostor, a nemaju novca da plaćaju zakup”. Ona tvrdi da bi “čitavo društvo od toga imalo koristi”. 
Inicijativa je podnela zahtev za izdavanje zvanične dozvole za korišćenje kasarne, ali odgovor nikad nisu dobili.
Predstavnici vlasti su 13. januara 2012. godine odlučili da je vreme da se okupacija okonča i naložili policiji da iseli aktiviste. Kasarna se i dalje nudi na prodaju. Ali kupaca još nema na vidiku.
Prvoklasna lokacija
Prodaja zgrade čini deo šireg plana da se prikupi novac za rešavanje stambenog problema hiljada sadašnjih i bivših oficira i njihovih porodica. Neki od njih žive kao podstanari još od devedesetih godina, kada su posle raspada Jugoslavije prebegli u Srbiju. 
Pukovnik Aleksandar Ilić, oficir nadležan za prodaju ovih kompleksa, procenjuje da ukupna vrednost vojne imovine širom zemlje za koju se traže kupci iznosi oko milijardu evra, i da se od tog novca može finansirati izgradnja 12.500 stanova.  
Vlada Srbije je često trpela kritike zbog neuspeha da ispuni svoje obaveze i obezbedi stanove za oko 14.000 oficira i uposlenika ministarstva odbrane.
Samo u Vojvodini oko 800 oficira sa porodicama živi u ruiniranim vojnim objektima ili iznajmljenim stanovima. Do pre nekoliko godina, neki su bili smešteni i u kasarnu Arčibald Rajs.  
Kao zakonski vlasnik zgrade, vojska ima puno pravo da iseli aktiviste. Jedno od obrazloženja može biti i to da njihovo prisustvo odbija potencijalne kupce.
Međutim, aktivisti tvrde da bi upravo oni sprečavali dalje propadanje kompleksa. Za vreme svog kratkog boravka u kasarni uspeli su da poprave deo krova, i očiste zgrade u kojima su boravili.
Neki zvaničnici i stručnjaci u Novom Sadu kritikuju odluku da jedna zgrada od istorijskog značaja bude ostavljenja prazna i bez ikakvog održavanja dok se ne pronađe kupac.
Mada ne podržavaju nužno zahteve aktivista, kritičari smatraju da, s obzirom na sadašnje stanje zgrade, kasarna ne bi smela biti napuštena i ostavljena da dalje propada.
Aleksandar Jovanović, bivši predsednik Skupštine grada Novog Sada, kaže da je kasarna Arčibald Rajs deo “kulturne baštine” grada i da brigu o njoj treba prepustiti civilinom sektoru.
“Zgrade brzo propadaju ako nema ko da ih održava. Bolji je makar i loš gazda nego nikakv gazda,” kaže on.
Balkanska istraživačka mreža (BIRN) nije dobila dozvolu za ulazak u zgradu radi procene njenog stanja. Ipak, pukovnik Ilić je potvrdio da je građevina verovatno dodatno izgubila na vrednosti nakon što je ispražnjena. Objasnio je da ministarstvo odbrane više ne investira u održavanje zgrada namenjenih prodaji.
Kritičari kažu da takvim postupanjem vojska direktno ugrožava ovu vrednu građevinu.
Oni tvrde da što duže zgrada bude prazna to će brže propadati, pa su veći izgledi da će na kraju morati da bude srušena. U tom slučaju lokacija bi imala vrednost samo kao građevinsko zemljište za izgradnju novih objekata.  
“Zastrašujuće je to što i vojska i država postupaju kao krajnje nesposobni agenti za nekretnine,” izjavio je Aleksandar Bede, istaknuti novosadski arhitekta i urbanista.
Bede smatra da je vojska precenila vrednost kompleksa i da je malo verovatno da će dobiti cenu koju traži – naročito u vreme ekonomske krize, kao i da će kupac kompleksa će verovatno srušiti zgradu. “Tamo gde je nekad stajala kasarna pre ili kasnije će nići tržni centar ili neki stambeni kompleks”, kaže on.
Sadašnje stanje zgrade zabrinjava neke stručnjake i aktiviste, ali izgleda da vojska svojim postupanjem ne krši nijedan zakon.
Vojska nije komentarisala optužbe da njeni postupci uvećavaju izglede da zgrada na kraju bude srušena. Ipak, zasad nema dokaza da je planirana izgradnja novih objekata na ovoj lokaciji.
U odbranu postupaka vojske, pukovnik Ilić je izjavio za BIRN da će se vrednost lokacije vremenom uvećavati.
“Vrednost čitavog kompleksa ne zavisi samo od zgrade, već i od zemljišta i lokacije,” kaže on. “Dobra lokacija vremenom dobija na vrednosti.”
Pukovnik Ilić je izjavio da je vojska spremna da spusti cenu na 60 odsto traženog iznosa, ako se uskoro ne pojavi nijedan kupac.
Jedan privatni agent za nekretnine procenio je da zemlja na kojoj se kasarna nalazi – bez objekata – vredi između 800.000 i 1.200.000 evra. 
Prećutni sporazumi
Zahtevi mladih aktivista i potrebe bivših vojnika ne moraju uvek biti tako oštro suprotstavljeni. U Puli, gradu na hrvatskoj obali, ove dve interesne grupe dele zajednički prostor od 17.000 kvadratnih metara koji je nekada bio vojna kasarna.
Karlo Rojc je najveći skvot takve vrste na teritoriji bivše Jugoslavije. Nakon odlaska izbeglica koji su ovde bili smešteni posle ratova vođenih devedesetih godina, kompleks je bio u veoma lošem stanju. Aktivisti su ga zauzeli pre 15 godina.
Danas je to neformalni kulturni centar u kojem se organizuju događaji i okupljanja oko 70 udruženja koja su ovde smeštena. Tu su plesne i pozorišne trupe, navijači, pankeri, “haktivisti” – pa i udruženje ratnih veterana.    
Zajednica smeštena u bivšu kasarnu Karlo Rojc je opstala delom i zahvaljujući jednom neobičnom manevru gradske uprave. Devedesetih godina vojska je dugovala gradu milione evra zbog neplaćenih gradskih taksi.
Pula je dobila kompleks kasarne kao deo kompenzacije za otplatu duga. Pošto grad nije imao dovoljno sredstava za propisno održavanje zgrada, gradske vlasti su se dogovorile sa aktivistima koji su se uselili u zgrade da oni renoviraju i održavaju zgrade, a da grad zauzvrat legalizuje njihov status.
“Da nije bilo tih dugovanja vojske, ne verujem da bismo tako lako dobili zgradu,” kaže Erik Lukšić, iz pulskog gradskog veća za kulturu.
Kao i u slučaju kasarne Arčibald Rajs u Novom Sadu, skvoteri su odabrali zgradu koju niko ne održava – ali reakcija je ovde bila sasvim drugačija.
“Grad nikada nije poslao policiju u kasarnu,” kaže Lukšić. “Jednostavno smo ih tolerisali.”
Izgleda da se nezakonito zauzimanje zapuštenih gradskih lokacija može legitimizovati ako se na taj način zajednici pruža nešto što joj je potrebno, i ako u isto vreme grad na taj način štedi novac.
Prva kasarna koja je pretvorena u kulturni centar u bivšoj Jugoslaviji nalazi se u Ljubljani, prestonici Slovenije.
Kasarnu u Metelkovoj ulici aktivisti su zauzeli 1993. godine, sukobljavajući se sa policijom. Gradska uprava je konačno popustila pred zahtevima skvotera koji su organizovali kampanju i uspeli da obezbede podršku istaknutih javnih figura.
Uroš Grilc, član ljubljanskog gradskog veća, kaže da je Metelkova postala deo gradskog kulturnog pejzaža i nova turistička atrakcija. Veće podržava aktiviste, koji funkcionišu kao neka vrsta autonomnog ministarstva kulture i realizuju projekte koje grad ne finansira.
“Nama olakšava posao činjenica da Ljubljana ne mora da izdvaja mnogo novca za kulturne programe,” kaže Grilc. “Kad nam se obrate sa predlozima kulturnih projekata, jednostavno ih šaljemo u Metelkovu i oni se tamo sami finansiraju”.
Kao i u Puli, okupacija kasarne je uređena prećutnim sporazumom sa vlastima. 
U Metelkovoj se ne tolerišu prodaja droge i tuče, a aktivisti su sami odgovorni za bezbednost prostorija koje koriste. Grad je, s druge strane, spreman da toleriše manje prekršaje kao što su nelegalno služenje hrane i točenje pića. 
Grilc kaže da je čitav grad ustao u odbranu Metelkove kada su centralne vlasti  pokušale da izdejstvuju striktnu primenu zakona.
“Uspeli smo da ih smirimo, jer ovde očigledno ne vlada haos. Sve je prilično dobro organizovano,” kaže on. “To što se dešava u Metelkovoj nije uvek 100 odsto legalno, ali odlučili smo da u ovom slučaju ne insistiramo na zakonitosti.”
Nazad u Novom Sadu, aktivisti još pokušavaju da obezbede podršku za novo preuzimanje kasarne. Nije izvesno da li imaju podršku šire zajednice.
Silvija Fekete, vaspitačica od tridesetak godina, podržava kampanju.
“Niko nije koristio kasarnu pre njih, niko je ne koristi ni sada,” kaže ona. “Naravno, ušli su bez dozvole, ali pogledajte zgradu – sada izgleda mnogo gore nego ranije.”
Nikola Karmarković, student u svojim dvadesetim godinama, nema toliko razumevanja za aktiviste. “Ušli su bez dozvole, obili su katanac i ušli na privatan posed,” kaže on. “Zamislite da neko uđe u vašu kuću i kaže da je njegova… Oni su upravo to učinili.”
Ovaj članak je nastao u okviru projekta BIRN-a Balkan Fellowship for Journalistic Excellence.

Nastavak na Medijski istraživački centar...