Izvor: RadioCity.rs, 28.Feb.2020, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od pesnika oluje do liričara
Ništa više nije isto kao pre za Proku Jovkića u tom trenutku. Njegovi stihovi koji su „besneli“ u prvoj zbirci u drugoj postaju „liričniji“, patriotski i mistični. Nestor Žučni je nestao, a umesto njega se na koricama pojavilo pravo ime pesnika. To će se narodski rečeno, pesniku veoma brzo obiti o glavu.
Kako je održavao kontakt sa Skerlićem nakon objavljivanja prve zbirke poezije, Proka Jovkić je 1911. dobio poziv da o trošku Vlade dođe u Beograd. Nakon sedmogodišnjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << dobrovoljnog izgnanstva, pesnik je, pun novih nada i očekivanja došao u maticu. Tu konačno upoznaje i Skerlića uživo, ali veoma brzo shvata da Skerlić nije oduševljen njegovom drugom zbirkom, koju je u međuvremenu pročitao. Razočarano izgovara: „Žučni je mrtav! To je šteta.“ i ta rečenica stavlja tačku na prijateljstvo sa Jovkićem ali i na njegovu karijeru kao pesnika. Treću zbirku „Knjiga borbe i života“ će potpuno izignorisati, a književna stručna javnost će se obrušiti na nju ne birajući reči. Kritikovaće Jovkićevu transformaciju u tradicionalistu svi, od Pandurovića do Tina Ujevića, uglavnom nalazeći mane svemu: temama, nedovoljno profinjenim stihovima, dosadi koju izazivaju. Nakon Nestora Žučnog i Proka Jovkić je kao pesnik 1912.godine metaforički ubijen.
Razočaran, povređen, a verovatno i u želji da se na pametan način osveti nadmenoj srpskoj književnoj javnosti, Proka Jovkić kreće da završi svoje prekinuto školovanje. Za dve godine završava gimnaziju i upisuje Filozofski fakultet. Studije prekida zbog izbijanja Prvog balkanskog rata, u koji baš kao kasnije i u Drugi odlazi kao dobrovoljac. Nakon Balkanskih ratova dobija posao u ministarstvu prosvete, da bi početak Prvog svetskog rata dočekao kao učitelj u selu Jagličje u okolini Niša. Ponovo oblači uniformu. I dalje piše poeziju ali i filozofske spevove. U ratnoj prestonici Nišu, 1915., prijavljuje se kao prevodilac engleskoj medicinskoj misiji. U proleće iste godine, zaraziće se pegavim tifusom i nakon nekoliko dana preminuće u 29.godini života.
Sahraniće ga prijatelji na niškom groblju bez ikakvih obeležja.
Povodom njegove smrti u Nišu je štampana sledeća objava:
„Ugasio se mlad, čedan i besprekorno plemeniti život. Smrt nam je otela čoveka koji je bio i predstavljao jedan veliki idealni, pošteni svet čednosti, humanosti i prirode. Izgubili smo druga i brata, čiji je život sijao otmenošću jedne velike a tople i nežne duše sa najsvetlijim i uzvišenim moralom bogočoveka. Sahranićemo ga sutra u 8 sati na niškom Groblju. Drugovi: Budimir Grahovac, Filip Medić, Trivun Đukić, Dušan Krajinović, M. Đorić, studenti, Sima Sobajić, književnik i mnogobrojni drugovi i prijatelji.“
Ovu objavu, sačuvao je od zaborava objavivši je Stojiljko Stojiljković, novinar „Politike", 5. aprila 1931. godine, a sa njom nas je kroz knjigu "Ključ stare Srbije" upoznao Đorđe Stamenković.
„Ispratismo Jovkića u bolničkim kolima po bujnoj, aprilskoj kiši. Nekolicina drugova i prijatelja pod kišobranima stajala je oko rake pesnikove. Trebali su da spuste kovčeg, ali nije moglo: raka je bila uska. Dokopali su je. Kiša je lila kao iz kabla. Zašto se i to čekanje moralo desiti Proki? Kad je po kovčegu zatutnjalo vlažno busenje, otišao sam sa jednim prijateljem u razgovoru punom sećanja. Pričao sam mu kako sam se upoznao sa Jovkićem jedne letnje večeri na Kalimegdanu. Zatim o nebrojenim noćnim šetnjama, s tolikim zajedničkim snovima, težnjama. Kako je sve to brzo prošlo i kako je daleko! Umro Skerlić i sad i njegov Valmažur?! Bačen životom s banatske ravnice u čikaške klanice i odatle u beogradska uredništva, Jovkić je živeo zlopatnički i pevao je oduševljeno. Bilo mi je žao što je svoju dušu podavao vremenu i sredini mesto svih „buntovničkih pesama“, koje su odbleskivale u zeleno-svilenom prsniku Jovana Skerlića, bolje da je dao istoriju svog ličnog života, dublju i iskreniju od njegovih pesničkih umotvorina. Pa, ipak, ja sam ga iskreno voleo i znao sam koliko smo izgubili smrću mog prijatelja “ – zabeležio je Miloš N Đorić i sačuvao od zaborava dan kada se u niško tle zauvek nastanio Proka Jovkić.
Grob Nestora Žučnog bio je neobeležen sve do 1932.godine kada je na inicijativu Kola srpskih sestara postavljen spomenik, koji se i dan danas može videti. Iako je odmah posle Velikog rata poezija Žučnog bila i dalje popularna, pogotovo među levičarima, književna kritika ga je zaboravila. Posle Drugog svetskog rata je potpuno gurnut u zaborav. I danas se može reći da je većini on potpuno nepoznat. Do današnjih dana o vrednosti njegove poezije se vode polemike. I uglavnom idu iz krajnosti u krajnost. Od preterivanja da se radi o jednom od najvećih pesničkih imena, u rangu Branka Miljkovića pa do nipodaštavanja i pripisivanja kratkotrajnog bleska njegovog poetskog genija pomodarstvu s početka 20 veka. Pa i sve to je sasvim u duhu ovog zanimljivog mladog čoveka, koji nas gleda strogo sa porculanske slike, možda i ljut zbog ovog zakasnelog priznanja njegove zanimljivosti i vrednosti.
(nataviće se)
