Izvor: Politika, 06.Feb.2011, 00:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nesavršena crkvena zvona lepše zvuče
Idealni zvuk daje samo simetrično zvono, ali se vernicima on manje dopada. – Pokretanje zvona na dugme ili putem mobilnog telefona. – Škole za zvonare u Rusiji
Hiljade je prideva kojima bi vam ljudi mogli opisivati zvuk crkvenih zvona s pravoslavnih hramova u Srbiji. I „nesavršen“ je jedan od njih, a ima i svoje naučno obrazloženje.
U istraživanju u kojem su učestvovali Elektrotehnički fakultet iz Beograda, Institut „Mihajlo Pupin“ i niški Elektronski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fakultet, ispitivana su crkvena zvona na hramovima Srpske pravoslavne crkve izlivena do Drugog svetskog rata. Napravljena je baza podataka tonskih snimaka i tehničkih podataka o više od 100 zvona, a urađen je i softver kojim se ispituje kvalitet njihovog zvuka. Prof. dr Miomir Mijić i docent dr Dragana Šumarac Pavlović sa Elektrotehničkog fakulteta, stručnjaci za akustiku, kažu da cilj istraživanja nije bilo prosuđivanje koje je zvono bolje ili lošije, već opisivanje kvaliteta njegovog zvuka korišćenjem unapred određenih naučno zasnovanih parametara.
Profesor Mijić navodi da se idealni zvuk može dobiti od savršeno simetričnog zvona, ali, kako naša zvona u većini slučajeva nisu takva, javljaju se manje ili veće nepravilnosti. One se mogu čuti u odzvanjanju, mešanju različitih tonova zbog čega je teško utvrditi koji je osnovni, a svako zvono ga, po pravilu, ima.
– Nepravilnosti zvuka crkvenih zvona mogu izazvati i pojavu koja je u nauci opisana kao virtuelna visina. Slušaocu se čini da zvono ima visinu zvuka, ton koji fizički ne postoji kada analizirate zvuk. Današnja tehnologija omogućava da se naknadnom obradom, posle livenja, nepravilnosti u obliku uklone. Austrijska livnica „Grasmajer“ ima poseban strug koji obrađuje zvono iznutra i njihov je zvuk najbliži idealnom. Naše je tržište malo i livnicama se, verovatno, ne isplati da ulažu u takvu tehnologiju – kaže profesor Mijić.
Postoji još jedna važna stavka: kako vernici doživljavaju zvuk tih „zvona nove generacije“. Austrijski „Grasmajer“ radio je zvona za Hram Svetog Save. Profesor Mijić kaže da je njihov zvuk najbliži idealnom, ali dodaje i da se vernicima on uglavnom ne dopada.
– Očigledno je da nešto što se približava idealnom prestaje da bude estetski prihvatljivo za ljude jer su navikli na nešto drugo. Blizak nam je i drag zvuk zvona koja smo slušali od detinjstva. Takođe, ako se gleda funkcija koju imaju kao zvučni simbol, zvona tu funkciju obavljaju bez obzira na kvalitet zvuka. Nesavršenosti su, takođe, učinile da svako zvono ima svoj posebni zvuk – ističe Mijić.
Osluškivanje crkvenih zvona i pravljenje baze podataka donelo je mnogo širu priču o njima, koja se ne tiče samo tonova koje proizvode. Prva zvona stigla su nam, uglavnom sa Zapada, iz Mletačke republike i Ugarske, kaže profesor Mijić. Prostim zagledanjem godina proizvodnje, lako se izvlači zaključak da je mali broj zvona „preživeo“ Prvi svetski rat. Tada su Austrougari mnoga od njih skinuli sa zvonika i pretopili. Livenje zvona u većem obimu radilo se do Drugog svetskog rata i u našoj zemlji. Jedna od najpoznatijih bila je livnica porodice Pantelić iz Zemuna, a bilo ih je i u drugim delovima Beograda, u Kragujevcu, Novom Sadu, Vršcu... Često su zvona dolazila i iz Ljubljane ili Zagreba.
– Mnogo starih zvona je u lošem stanju ili su napukla zbog neadekvatnog održavanja. Zvona moraju, posle određenog vremena, da se okrenu za 90 stepeni kako klatno ne bi udaralo uvek u isto mesto jer tako dolazi do pucanja i deformacije – ističe Mijić.
Poslednjih decenija livnice na zapadu koriste naknadnu obradu zvona, a još jedna „inovacija“ je elektrifikacija. Zvona se ne pokreću ručno, već pomoću elektromagnetnih i elektromotornih pogona. Inženjer Jovica Milosavljević, koji se bavi elektrifikacijom zvona, kaže da oko 30 odsto crkava koristi ovaj sistem.
– Elektrifikacija simulira ručno pokretanje zvona, a kako je pri hramovima sve manje crkvenjaka koji bi obavljali taj posao javila se potreba da se zvona pokreću na ovaj način. To se može činiti, ako je neophodno, i preko mobilnog telefona. Ako u crkvi, na primer, postoji samo jedan sveštenik, daljinsko upravljanje mu može biti korisno kada obavlja crkveni obred koji prati zvonjava crkvenih zvona, ali to radimo samo u slučajevima kada je to zaista potrebno – kaže Milosavljević.
Ima, međutim, potpuno suprotnih pogleda. U Rusiji, na primer, zvona se pokreću isključivo ručno, objašnjava Natalija Šatiljina, predstavnica ruske fabrike zvona Nikolaja Šuvalova za Srbiju.
– Postoje posebne škole za zvonare. Oni nekada u rukama drže 12 konopaca koje moraju da povlače određenim redom, a uz to moraju i da pritiskaju pedale. Mi elektrifikaciju ne radimo, a držimo se tradicije i u načinu pravljenja zvona. Za svako se pravi određeni kalup u koji se izliva legura čistog bakra, kalaja, bronze, olova i srebra. Zvono izlivamo u glini, a za izradu onog prosečnog, težine do šest tona, na primer, potrebno je 90 dana – kaže Šatiljina.
Tajne zanata su u malim stvarima, ističe naša sagovornica. Zvuk zvona neće biti dobar ako se legura meša kašikom napravljenom od breze. Tonalitet zavisi od debljine zidova zvona, prečnika, visine…
– U zvuku ruskog zvona postoje disharmonični prizvuci koji čine njegovu posebnost. Takođe, zvuk će zavisiti i od atmosferskih prilika. Po suvom vremenu on je jak, kada je vlažno onda je tiši, kada je hladno a dan je vedar zvuk se lako širi, dok je kad pada sneg prigušen. Zato narod kaže da ako se zvuk zvona čuje jasno zima će biti hladna, a leto toplo, a ako se čuje prigušeno leto će biti kišno, a zima snežna – kaže Šatiljina.
Jelena Čalija
objavljeno: 06.02.2011
