Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glumac mora da kopa po sebi
Reditelju Puriši Đorđeviću treba da zahvalim na mojoj ukupnoj glumačkoj karijeri jer se usudio da mi zaredom poveri sve veće uloge u filmovima njegove trilogije – „San”, „Jutro” i „Podne”, kaže ovogodišnja dobitnica nagrade „Pavle Vuisić”
Neda Arnerić je ovogodišnja dobitnica nagrade „Pavle Vuisić” za doprinos umetnosti glume, odlučio je žiri koji čine prethodni dobitnici ovog prestižnog filmskog priznanja: Mira Stupica, Mira Banjac i Bogdan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Diklić. Obrazloženje odluke žiri će saopštiti u ponedeljak uveče na Letnjoj pozornici u Nišu, na 45. festivalu glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma koji počinje večeras.
Glumica Neda Arnerić (1953, Knjaževac) debitovala je na filmu u trinaestoj godini, u „Snu” Puriše Đorđevića (1966), a zatim igrala u naredna dva filma autorove trilogije – „Jutro” (1967) i „Podne” (1968). Za ulogu plivačice maratonke u filmu „Ispravi se, Delfina” (1977), nagrađena je „Srebrnom arenom” u Puli i nagradom „Carica Teodora” u Nišu, ostvarila je niz zapaženih uloge u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji i osvojila brojna priznanja.
– Nagradu „Pavle Vuisić” smatram jednom od najznačajnijih glumačkih filmskih nagrada i iznenadila sam se kada sam saznala da sam njen dobitnik. Ne doživljavam sebe tako zrelo, kao da sam još mlada iako, kada pogledam u krštenicu, shvatam da nisam tako mlada. Kada sam počela da razmišljam koliko je duga moja filmska karijera, iznenadila sam se kada sam shvatila da se filmom bavim 44 godine i da sam igrala u oko 70 filmova. Znajući da su u žiriju Mira Stupica, Mira Banjac i Bogdan Diklić, koji su ozbiljni umetnici strogih kriterijuma, koji ne komplimentiraju olako rad kolega, koji imaju čvrste stavove i ubeđenja o glumačkom poslu, ova nagrada mi je vrlo bitna za moj glumački život. Nagrade najčešće dolaze u pogrešnom momentu, ne donose nove uloge, pa nemam dobar odnos prema njima, ali zato imam počastvovan odnos prema članovima ovog žirija – kaže Neda Arnerić u intervjuu za „Politiku”.
Sarađivali ste sa Pavlom Vuisićem. Kako ga se sećate?
Često smo radili zajedno. Bio je divan čovek, dobre duše. Bio je introvertan, ali sam osećala da iz njega zrači dobra energija, da voli svoj posao, što se ne bi reklo na prvi pogled, jer nije bio egzaltiran glumačkim poslom. Radio je profesionalno i staloženo, bio je jedan od retkih glumaca čiji lik pojavom u kadru govori za sebe, i spadao je u red onih retkih filmskih faca koje, kada se jednom vide, nikada se ne zaboravljaju. Nije davao savete, nije se okretao drugima. Kada bi popio malo bi se otvarao. Možda je zato voleo koju čašicu višu.
Debitovali ste u 13. godini u filmu „San” Puriše Đorđevića. Kako pamtite to prvo filmsko iskustvo?
Kao kroz san (smeh). Ne sećam se kompletnog snimanja, već samo nekih slika. Film smo snimali u Titovom Užicu i to mi je bio prvi ozbiljniji odlazak od kuće. Bila sam sa majkom i nismo bile u hotelu, već u stanu tadašnjeg dopisnika „Politike” Bogosava Marjanovića i njegove žene, tetka Katice. Smestili su me u porodično okruženje jer sam bila dete, i trebalo je da budem u ambijentu sličnom kućnom. Snimali smo u divnim pejzažima, pored pruge i voza ćire, a kući smo se vraćali garavi i prljavi, jer je lokomotiva bila na ugalj. Sećam se, kao kroz san, poslednje scene u tom filmu, jer mi je direktni partner bio Ljubiša Samardžić. Puriša Đorđević je već tada, sigurna sam, smišljao da mi dodeli ulogu u njegovom filmu „Jutro”. U „Snu” sam tumačila lik devojke koja je bila zaljubljena u starijeg partizana, ali je njihova ljubav morala da sačeka da ona odraste. Taj lik je bio vrlo poetičan, kao što su svi Purišini junaci i filmovi, a zvao se Mark Lena, jer su Marks i Lenjin bili u modi u to vreme.
Puriša Đorđević je vašoj karijeri dao vetar u leđa...
Puriša je bio šmeker sa 30 i kusur godina, i biće šmeker sve dok bude hodao po planeti. Njemu treba da zahvalim na mojoj glumačkoj karijeri jer se usudio da mi zaredom poveri sve veće uloge u tri filma njegove trilogije – „San”, „Jutro” i „Podne”, a posle tih uloga su došle i druge. Bio je vrlo hrabar da naturščiku, što sam ja tada bila, dodeli tako važne uloge. Purišini filmovi se bave čovekovom dušom, a rat je samo pozadina. Njegove filmove danas doživljavam kao čistu, apstraktnu poeziju, i to su jedini filmovi u kojima sam igrala, a koje danas volim da gledam.
Zašto ne volite da gledate filmove u kojima ste igrali?
Ne volim da gledam kakva sam bila nekada, a smatram da sam zrelom glumicom postala tek nedavno, u poslednje dve decenije. Najviše sam radila između 16. i 35. godine, a ulogama u to vreme nisam bila zadovoljna. Mogla sam to bolje i ozbiljnije. Nije bilo mnogo dobro napisanih uloga za žene tada, a pogotovu ih nema danas. Tek se nadam ozbiljnoj kompleksnoj filmskoj ulozi. Jasno mi je da to neće biti ni brzo ni lako, zato što se filmom u poslednje vreme bave mladi autori koji se lakše upuštaju u avanturu snimanja sa malim budžetima ili skoro bez para, dok se starija generacija teže odlučuje na takav korak, i to je u redu. Stariji autori čekaju da kompletno zatvore finansijsku konstrukciju projekata, što je u ovim vremenima krize i besparice skoro nemoguće. Oni imaju scenarija u kojima se bave temama sredovečnih ljudi, a mladi se bave temom mladosti i zato ima dosta dobih uloga za mlade glumce, a za nas malo starije teško.
Kakvu filmsku ulogu biste voleli da igrate danas?
Važno mi je da tumačim lik u kojem mogu potpuno da se zaigram kao glumica, lik koji ne liči na mene privatno. Najdraže su mi uloge u kojima igram nešto što nisam ja na prvi pogled. Tada dobar glumac u sebi nađe od svega pomalo, i kada igra ubicu, uličarku ili majku. U sebi uvek nađem neku skrivenu crtu na osnovu koje gradim lik. Glumac ne može da mašta na pamet, mora da kopa po sebi. Glumci moraju mnogo da rade na sebe, da čitaju dosta, da razmišljaju, okrenu se dubinskim pravim vrednostima u životu, i ne smeju da budu površni što je nekim drugim profesijama dozvoljeno.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 21/08/2010
