Izvor: GradNis.net, 18.Mar.2010, 03:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Akvarij-UM
Četvrtak. 11. mart. Svečana sala Gimnazije Stevan Sremac. Nekada, pre pet godina, bila sam učenik te škole. Sada mi se čini da me od toga dele decenije. Možda zato što živimo kondenzovano. Ili čak - konzervirano? Nekada sam tu dolazila bez briga i bez vizija... Onda kada sam dobila drugo, dobila sam i - prvo. Kada sam prihvatila ponudu da govorim (i to u svojoj srednjoj školi) na promociji prve zbirke pesama (u izdanju Zografa) mog kolege sa fakulteta Nemanje Jovanovića, u njegovim pesmama sam zapazila mnogo vizije. Mnogo kondenzovanog. I što je najviše za brigu - vreme konzerviranosti na svim nivoima, potpuno otuđenje i ograničenje - tema gotovo svih pesama ove zbirke. Ili, kako smo u školi govorili - 'tema je sadržana u naslovu' - AKVARIJUM. Prepoloviće planetu. Sipaće u nju vodu. Poplave. Dobro došli na reprizu biblijskog Potopa. Neki novi Noj napraviće barku i neka nova bića ispuzaće na kopno. Počeće ili je počeo novi svet? Gotovo ceo moj prikaz Nemanjine knjige čini moja asocijacija na reč 'akvarijum', koja se u meni javila i pre neko da pročitam pesme, a onda su one samo učvrstile i bolje oblikovale raspršene slike u mojoj glavi u filozofiju: Akvarijum. Vodeni zatvor za ribe. Pitaju li se nekad one da li izvan tih staklenih zidova postoji nekakav drugačiji svet? Nekakva drugačija, veća, nezamislivo velika i kvalitetnija voda? Ili toliko veruju da je ta veštačka kutija ili kugla jedino pravo mesto za život, pa i ne slute zločin protiv vlastite prirode i slobode, nego mirno i ćutljivo provode svoje monotone dane... nikad ne saznavši ko su i zašto su rođene... Ili su ribe stvorenja koja, zarobljena, nemaju pravo na pobunu? Možda one i ne razmišljaju o sebi i stawu svog života. One su pristale na obmanu. A šta je sa nama? Nemanja to kritkuje, naše ćutanje kao u riba, naše nedavanje otpora, i kritkuje veoma hrabro, prilično eksplicitno i inteligentno, sa umerenim podsmehom i ironijom (onoliko koliko treba da bude da bi pesma bila efektna) vladare sveta, vladare svega. Koncepciju života koja nam se nameće. Koja se nekad činila kao daleka budućnost, a sada ne samo da je blizu, već smo u njoj i pomažemo svemu nehumanom da se realizije. Kao ribe koje su, piše on, iselili iz velikog mora u male akvarijume i one se više ne sećaju odakle su došle. Iz tog razloga meni je bilo zanimljivo da kritiku ne dam kao strogo književnu krećući se u okvirima književno-jezičkih značenja. Mnogo veći izazov bio je da proširim i inoviram kritički osvrt. Tako sam Nemanjino pisanje povezala sa alhemijskom kosmologijom (učenje o Biću), sa teorijama da je planeta Zemlja eksperiment za duše (isto pitanje postavlja i Dostojevski), o suštini življenja, koje je uvek kretanje (o čemu govore sve nauke)... Ali i sa aktuelnostima: Početkom ove godine u Dubaiju, ili kako jedan Nemanjin stih glasi: jednog jutra koje je ličilo na Strašni sud, pompezno je otvorena najviša zgrada na svetu. Oni koji budu živeli u nehumanom Burdž Kalifi neće imati potrebe da izlaze van zgrade, jer će svi uslovi za život da im budu obezbeđeni unutar nje. Kad slušamo kako se jeziva predskazanja o budućnosti prerano ostvaruju, shvatamo da je Nemanja u pravu kada kazuje: Izvesno je da nema ništa pametnije od kraja. Početak jedna antibajke zvuči ovako: Jednoga dana... u svetu su počeli da se prave takozvani kupolni gradovi, naselja sa svih strana ograđena staklom, u koje niko ne sme da uđe. Ali niko ni da iziđe odatle. Izgradnjom takve građevine i hotela pod vodom zvanično su počeli da se prave - akvarijumi za ljude. Mnogim Nemanjinim izrazima bila sam fascinirana. Kao da kroz njega govori viši oblik Svesti, kao da je dobio impuls da prenese iskustva sveduše. A ovo danas doba - doba je bez svesti i duše. Degradacija civilizaicije egocentričnim krugovima. Naziv jednog njegovog pesničkog ciklusa. Ili betonirana sadašnjost: Masa je dobila svoju vrednost - nula! Niko ti neće zabraniti da zuriš u prazno. (Ali zabraniće nam sve ostalo.) I dok Nemanja pita - čitaoca, sagovornika ili sebe: Tragaš li još uvek za nepoznatim? on to nepoznato - nalazi. Običnom i poznatom daje lepotu kakva se sreće u Ameliji Pulen: Napravi rupicu na zamagljenom prozoru. Proviri okom, kao kroz ključaonicu. Pogledaj šta je napolju, a da te spoljašnost ne vidi. Ako uspeš, duni ponovo u prozor i zamagli ga. Ili ono što me ja zabolelo (s obzirom na moju okupiranost prolaznošću ): Oktobar je. Godinu dana si starija. Baš bezveze. U stvari... celi taj drugi ciklus i jeste u skladu sa stihovima koji ga najavljuju: Erupcija nade proliva lave ljubavi. U maniru stihova Mike Antića...: Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Ljubav je kod njega stvarno erupcija. I stvarno samo jedna reč vredi bezbroj slika. A on ima mnogo, bezbroj takvih reči... No related posts.
