Izvor: Vostok.rs, 04.Avg.2014, 10:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Amerikanci obožavaju okrutne psihološke eksperimente?
04.08.2014. -
Dvadeseti vek je u istoriji čovečanstva obeležen velikim napretkom u oblasti psihologije i psihijatrije. Mnogi naučnici su sanjali o tome da otkriju prave uzroke ljudskog ponašanja. I u ime nauke mnogi su bili spremni da odu vrlo daleko...
Najviše od svih u ljubavi ka spoznaji skrivenih aspekata ljudske prirode napredovali su američkih psihijatri. Počevši od 1920-ih godina prošlog veka obavili su nekoliko stotina okrutnih psiholoških eksperimenata koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << su pokazali koliko neljudski mogu biti ljudi, a naučnici neprincipijelni.
Jedan od psiholoških eksperimenata o kojem se najviše diskutovalo, a koji je postao poznat širokoj javnosti jeste Stendfordski zatvorski eksperiment. Američki psiholog Filip Zimbardo ga je obavio 1971. godine. Grupa od 24 mladića je podeljena na dva dela. Prvu polovinu je trebalo da čine „zatvorenici“, a drugu „nadzornici“, koji su smešteni u veštački zatvor s ciljem da se shvati kako na postupke ljudi utiče sistem koji jednima dozvoljava da sprovode zakon, a druge primorava da se bespogovorno potčinjavaju.
Za sprovođenje ovog eksperimenta u podrumskim prostorijama zgrade fakulteta za psihologiju projektovana je precizna kopija pravog zatvora. U nju je smešteno 12 „zatvorenika“. Primorani su da nose zatvorsku odeću, da se ne odazivaju na svoja imena, već samo na lične brojeve i da na sve načine poštuju hijerarhiju i disciplinu. Osim svega ostalog, u toku celog ovog eksperimenta „zatvorenici“ su morali da osećaju dezorijentaciju ličnosti zajedno s teškim emocionalnim stresom, osećajem bespomoćnosti, bespravnosti i svešću o sopstvenoj ništavnosti. A „nadzornici“ su u svemu imali kart-blanš. Mogli su da kažnjavaju svoje zarobljenike kako god su hteli. Na kraju se u toku prva dva dana eksperimenta ispostavilo da većina „zatvorskih stražara“ ima očigledne sadističke sklonosti, iako su na samom početku svi učesnici proglašeni za „psihički apsolutno zdrave“ i bili su u dobrim i prijateljskim odnosima s grupom „kriminalaca“.
„Zatvorenici“ su se sa svoje strane takođe toliko uživeli u uloge da su počeli da se osećaju kao stanovnici pravog zatvora. Obe grupe ispitanika su potpuno zaboravile da je u pitanju samo eksperiment i da zapravo ne moraju da rade ono što drugi zahtevaju od njih. Nije u pitanju pravi život. Posle šokantnog izrugivanja jedne polovine učesnika-nadzornika nad drugom, eksperiment koji je planirano da se obavlja dve nedelje, hitno su morali da prekinu zbog moralnih razloga.
Stendforski eksperiment je postao osnova za istovremeno dva filma „Ekeperiment“ američke i nemačke proizvodnje, kao i knjige „Crni sanduk“ italijanskog pisca Marija Đordana.
Na temu neprincipijelnog ponašanja samog Filipa Zimbarda za vreme obavljanja eksperimenta više puta su diskutovali mnogi psiholozi svetskog glasa. Oni smatraju da s njegove strane nije bilo moralno da dozvoli da se s moralnih mučenja pređe na fizička. Međutim, sam Zimbardo je uveren da njegov rad odlično odražava specifičnost ljudske prirode. Ljudi su spremni da čine najstrašnije zločine ako znaju da odgovornost za njih ne preuzimaju oni sami, već nadređeno rukovodstvo, kao što je bilo u slučaju sa Zimbardovim „zatvorskim stražarima“.
Osim toga, ovaj eksperiment pokazuje kako do neprepoznatljivosti mogu da se promene ljudi koji su došli na vlast i koji znaju da ni za jedan svoj postupak neće pretrpeti apsolutno nikakvu kaznu. Možda su se zato okrutni psihološki eksperimenti odomaćili i cvetaju upravo u Americi? Jer, upravo Amerikanci toliko često izbegavaju zakonitu kaznu za svoje postupke, i to ne samo u društvenom životu...
Aljona Rakitina,
Izvor: Glas Rusije, foto: RIA Novosti
.jpg)
