Izvor: Piplmetar.rs, 28.Jun.2017, 14:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi srpski doktor džez klavira je Dimitrije Vasiljević, ima samo 32 godine i biografiju da se smrzneš
Dimitrije Vasiljević ima 32 godine, doktorirao je džez i jedan je od najcenjenijih umetnika u svojoj branši. Možda bi ovo bila obična priča o nekom tamo uspešnom Srbinu koji je dobio svetsku slavu da na površini skromnosti nismo shvatili koliko je ovaj dečko poseban.
U njegovoj biografiji sijaju fascinantni momenti školovanja, stvaranja i samostalnosti. Redakcija Piplmetra se nada da ćete uživati u razgovoru koji smo vodili sa ovim umetnikom i super čovekom.
Šta vas >> Pročitaj celu vest na sajtu Piplmetar.rs << pokreće u životu?
Pokreće me ambicija koja je zasnovana na porivu da konstantno brusim svoju ličnost, kako u muzičkom, tako i u životnom smislu. Smatram da jedan umetnik ne može biti potpun ukoliko u oba ova segmenta stalno ne napreduje i ne radi na sebi. Ova težnja za neprestanim uzrastanjem i sazrevanjem prouzrokovana je željom da na što kvalitetniji i efikasniji način pospoljavam svoje umetničko biće i materijalizujem svoje muzičke ideje u cilju plasiranja istih publici i konzumentima moje umetnosti. Na taj način uspevam da dobijem i verodostojnu povratnu informaciju od publike koja me onda dodatno inspiriše da radim još bolje i još više. Umetnik mora biti aktivan i osvešćen član, kako društva u kom živi, tako i globalne kulturne scene čiji je deo. S tim u vezi, njegova ekspresija mora imati težinu koja stvara potencijal za značajan uticaj na kulturnu svest okruženja u kome umetnik stvara.
Na koji način ste postigli uspeh i čega ste se sve odrekli kako biste postali ono što jeste?
Pitanje o postignutom uspehu je za mene uvek čudno i donekle nelagodno, jer koliko god da je taj uspeh trenutno opipljiv, on uvek istovremeno deluje i nedostiżno i neuhvatljivo. Drugim rečima, smatram da se granica uspeha u umetnosti svakim postignućem pomera naviše i da je svaki sledeći koncert, kompozicija ili muzički projekat novi izazov koji je potrebno dostići da bi se moglo reći da je umetnik uspešan. Sviranje na poznatim mestima, nagrade, priznanja, reputacija i slične pogodnosti koje dolaze nakon godina napornog rada, svakako prijaju i računaju se u neki spoljašnji uspeh, ali onaj unutrašnji osećaj uspeha i ispunjenosti kod jednog umetnika, čini mi se, dolazi tek sa stalnim radom, kreativnošću i neprestanim otkrivanjem novih dimenzija stvaralaštva i korespodencije sa publikom. Lično sam se odrekao mnogo toga da bih uspeo da ostanem na ovom nomadskom, muzičkom putu koji vodi i uskim stazama pored litica, ali i širokim livadama.
Najpre, napuštanje svoje zemlje i kulture u kojoj sam rodjen i odrastao, a onda i konstantno seljenje i svojevrstan posvećeni, donekle ratnički, ili ako hoćete monaški život u kojem muzika i stvaralaštvo, odnosno taj put koji pratite, uvek dolazi na prvom mestu, u većini slučajeva čak i pre ličnog života i nekih regularnih ljudskih potreba i stremljenja. Ipak, nikada se nisam pokajao zbog toga, jer poriv koji osećam duboko u sebi, poriv da stvaram, a onda tim svojim radom pozitivno utičem na ljude oko sebe koje to moje stvaralaštvo zanima, vraća stostruku satisfakciju i čini da u potpunosti osećate svrhu svog postojanja, pa čak i ako ste zbog toga morali da žrtvujete mnogo toga što drugi ljudi koji se ne bave umetničkim poslom imaju i uzimaju zdravo za gotovo.
Koji vam je moto i koju muziku slušate i u čemu tražite inspiraciju?
Inspiraciju tražim u životu i prirodi oko sebe, najpre u onim formama koje percipiram kao otelotvorenje klasičnog lepog. Volim da se bavim egzistencijalniim pitanjima u svojoj muzici, ali s obzirom na njenu redovnu programnost, često obradjujem i neke meni zanimljive priče iz svetske i srpske istorije, tradicije i mitologije. Moto kojim se vodim u umetnosti i karijeri je „nisam bitan ja, već poruka koju nosim“, a kada dodju teški dani odricanja i borbe inspiriše me vikinška mudrost koja kaže da pobedjuje onaj ratnik koji se bori kao da je već mrtav.
Naposletku, u časovima poraza, trudim se da „drzžim um svoj u adu i da ne očajavam“, kako kaže Sv. Siluan Atonski. Slušam širok spektar muzičkih stilova, baš iz razloga što smatram da je muzika jedna celina, a muzička ekspresija, iako toliko stilski raznolika, ipak „jednost“. Tako ni sebe ne vidim isključivo kao džezera, iako realno pripadam tom stilu muzike, već kao muzičara koji koristi uticaje najrazličitijih stilova da stvori svoj, prepoznatljiv i originalan zvuk.
KO JE DIMITRIJE VASILJEVIĆ?
Rođen sam u Beogradu,1985. godine i u nižu muzicku školu Josip Slavenski sam krenuo sa 6 godina. Nakon toga sam završio istoimenu srednju muzičku školu, a potom diplomirao na beogradskom FMU, koji sam ubrzao i završio za 3 godine jer sam želeo što pre da idem u inostranstvo i da krenem ozbiljno da učim džez klavir. Dok sam živeo u Beogradu od 16. do 21. godine sam svirao u Beogradskom diksilend orkestru, radio u tonskom studiju Odiseja kao asistent snimatelja i tu i tamo svirao u jos nekim bendovima po potrebi.
ŠKOLOVANJE
Godine 2006. sam polagao prijemni za Berklee College of Music u Bostonu i već naredne godine se preselio u taj grad da započnem studije. Na Berkliju sam dobio niz nagrada i stipendija – „Jazz Performance Award“, „Piano Department Achievement Award“, „Outstandig Scholar Award“, „World Scholarship Tour“, „Berklee Achievement Award“... u tom periodu, preciznije 2008, plasirao sam se najpre u polufinale, a onda i u finale jednog od najprestižnijih svetskih takmicenja za solo jazz piano u Motreux-u u Švajcarskoj. Tamo sam, na istoimenom džez festivalu, osvojio treću nagradu žirija i nagradu publike.
Nakon završenog Berklija sam se preselio u Njujork, gde sam živeo naredne 3 godine. Tamo sam završio master’s iz džez klavira na New York University Steinhardt školi. Takođe sam oformio svoj kvartet i snimio svoja prva dva albuma – „The Path of Silvan“ i „Metaphor“ (prvi sa kvartetom, drugi solo piano) i oba albuma se sastoje od mojih autorskih kompozicija. Na njujorškoj sceni sam svirao dosta intenzivno kako solo piano, tako i sa svojim kvartetom, ali i kao sajdmen sa drugima. Kao lider sam, od značajnijih mesta, svirao koncerte u Karnegi Holu, Kenedi Centru, za svetski dan džeza u United Nations Headqurters u Njujorku, Matropolitan Room-u, Drom-u, Rockwood Music Hall-u, Krannert Centru, Barshinger Center for the Performing Arts….a kao sajdmen sam od poznatijih imena svirao i saradjivao sa: Joe Lovano, Chris Potter, Brad Shepik, Klemens Marktl, Chip McNeill, Victor Garcia…
Godine 2014. rešio sam da se vratim u školsku klupu i preselio se u Champaign, Illinois, mali grad nadomak Čikaga, gde sam bio primljen na University of Illinois na doktorske studije iz džez klavira. tamo sam jedini u generaciji dobio Creative and Performing Arts Fellowship, a kasnije sam postao i asistent džez klavira na tom univerzitetu. Za vreme završavanja doktorata na U of I, dosta sam svirao na džez sceni u Čikagu, a takmicio sam na Luminarts Jazz Competition i Kate Neal Kinley Memorial Fellowship competition, gde sam oba puta usao u finale.
PROFESORSKI RAD
Sto se tiče mog profesorskog rada, na New York University sam radio kao profesor džez i pop klavira godinu dana (adjunct professor), na University of Illinois sam bio asistent džez klavira, takođe godinu dana. Nedavno sam dobio tenure-track poziciju docenta na Xavier University of Louisiana u Nju Orleansu, gde se uskoro selim. Takođe, profesor sam na Blue Mountain Chamber Music Summer Festivalu, gde svakog jula predajem na muzičkim kampovima u Trentonu, NJ i Lancaster-u, PA poslednjih 5 godina. Usput, član sam borda organizacije Music Defying Boundaries koja se bavi promovisanjem avangardne elektronske muzike i stalni sam član trija Stream of Consciousness, gde sviram elektronsku muziku i nastupam pod pseudonimom Albion Filux.
Sa svojim džez kvartetom, koji je u međuvremenu postao kvintet, snimio sam novi album pre mesec dana, koji je trenutno u fazi postprodukcije i treba da izađe za neki njujorški label (Motema Records ili Ropeadope Record, ne znam tačno, još sam u pregovorima sa oba). Iduće godine planiram turneju sa novim CD-om.
Takođe se bavim i filmskom muzikom, uglavnom za dokumentarne filmove („Mora da ovo nije sve“, Tierra Utopia).
Od nekih zanimljivosti, prvi sam doktor džez klavira koji potice iz Srbije (drugi ukupno, posle gitariste Zvonimira Tota).
Razgovarala: Tanja Milanović
.jpg)
