Izvor: Politika, 06.Nov.2010, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosmos bez početka i kraja
„Veliki prasak” se nije dogodio. Kosmos nema ni početak, ni kraj.
Da li ovo prevratničko promišljanje tajvanskog matematičara Vun Ji Šua iznova uspostavlja temelje kosmologije?
Od pamtiveka su ljudi osećali strastveni poriv da razjasne poreklo beskraja koji ih okružuje, a u novije doba se, hteli to ili ne hteli, tumačenje postanja iz nepojamnog rasprsnuća (eksplozija) duboko ukorenilo u naše poimanje sveta. Iako ga je naučničko bratstvo u najvećoj meri prigrlilo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rasprave i prepirke nikada nisu izostale. Teško je, međutim, smisliti drugačiji, uverljivo potkrepljen, pristup bez začetka.
Aleksandar Aleksandrovič Fridman, mladi ruski matematičar i fizičar, napisao je 1922. u jedinoj knjizi za narod da je kosmos u početku bio sažet u „jednoj tački (nulte zapremine), a zatim se od te tačke uvećao u prečniku”. Čak je izrekao nešto, za to vreme nepojmljivo: „Moglo bi se, takođe, govoriti i o stvaranju sveta ni iz čega”!
Retki su se usuđivali da, s vremena na vreme, ospore decenijama uvreženo učenje, poznato i pod imenom teorija „Velikog praska”. Sam pojam skovao je astrofizičar Fred Hojl, sa Univerziteta Kembridž, gostujući 1951. na Bi-Bi-Sijevim radio-talasima. Hoteći da ismeje zamisao koja je propovedala „univerzalno širenje”, rekao je da kosmos nije mogao da izađe ni iz čega, „kao iznenađenje iz torte”.
A kako je kosmos izgledao na početku?
Bez tamne energije
Kosmolozi i fizičari zamišljaju da je bio toliko zgusnut da je ceo stao u jednu jedinu tačku, u delu prostora nulte zapremine i beskonačne zakrivljenosti. I onda se u deliću vremena, pretpostavlja se pre 13 milijardi i 700 miliona godina, desilo strahotno rasprskavanje: isprva se ubrzano, a potom usporeno širio.
Matematičar VunJi Šu, iz Instituta za statistiku Nacionalnog univerziteta na Tajvanu, smatra da se ubrzano širenje odigralo bez upliva neuhvatljive „tamne energije”, čije postojanje ničim nije verodostojno potvrđeno. (U opticaju su raznovrsne pretpostavke.) Smislio je, naime, nesvakidašnje opisivanje kosmosa u kojem su vreme, prostor i masa utkani u relativnost druge vrste.
U geometriji prostor-vremena brzina svetlosti jednostavno jeste činilac pretvaranja jednog u drugo. Na sličan način jedno drugo zamenjuju masa i dužina u odnosu u kojem navedeni posrednik zavisi i od gravitacione konstante i od svetlosne brzine, ako se ukaže potreba. Kada se kosmos širi, masa i vreme se preobraćaju u dužinu i prostor, i obratno ukoliko se sažima.
Upravo takav kosmos nema ni početak, ni završetak, samo naizmenična razdoblja širenja i skupljanja. Iz toga proističe suštinski uvid: jedinstvenost (singularnost) ne može da postoji. Drugim rečima, „veliki prasak” se nije dogodio!
Na prvi pogled, lako biste sve ovo odbacili kao zanimljivo i neostvarivo maštanje čudnovatih kosmologa. Bili biste u pravu sve dok ne pogledate kakva se predviđanja nude.
Za šačicu atoma
U vreme širenja posmatrač u kosmosu bi opazio „crveni pomak” u sjaju nebeskih tela poput supernova prvog tipa kada se se sve više udaljavaju. Ispostavlja se da su podaci uveliko saglasni sa osmatranjima astronoma sa Zemlje.
Otkako je ovo ubrzanje prvi put uočeno, kaže Vun Ji Šu, kosmolozi su pribegavali svakojakim smicalicama u fizičkim zakonima da bi dokazali svoje poglede. Najradije su prizivali „tamnu energiju” koja kosmos prisiljava da se ubrzano širi, pripisujući joj da čini, čak, 75 odsto nedostajuće energije-mase. Svaki kubni metar sadrži, prema čuvenoj jednačini Alberta Ajnštajna (E=mc2), šačicu atoma vodonika (10-26 kilograma). (U našem Sunčevom sistemu to je jednako masi malog asteroida).
A šta je sa zakonom o održanju energije?
Zbunjuje saznanje da su kosmolozi to sklanjali ispod tepiha jednog od osnovnih fizičkih zakona pokušavajući da zatvore krug. Vun Ji Šu, međutim, naglašava da nije potrebno napustiti očuvanje energije, što ne znači da je ponudio savršeno tumačenje. Jedna od najvećih prepreka s kojima se suočava jeste postojanje i rasprostiranje pozadinskog mikrotalasnog zračenja, koje mnogi astrofizičari smatraju najčvršćim dokazom da se „veliki prasak” desio.
Ceo kosmos je ispunjen pozadinskim okeanom zračenja koji je, ako prihvatimo neizbežno širenje, nekada bio manji, gušći i topliji. Odblesak pradavnog rasprsnuća bez premca, nesumnjivi otisak užarene prošlosti. U svakom kubnom metru kosmosa – uključujući i vaše telo – ima, u proseku, oko 400 miliona fotona iz pozadinskog zračenja.
U zamisli tajvanskog matematičara nije sasvim jasno otkuda je iskrslo. Čak i ako to naknadno otkrije predstoje mu neugodna ponovna razmatranja nekolikih pojava povezanih sa zamenljivim odnosima između mase, prostora i vremena.
Mnogo zagonetki u opticaju, što se nikako ne bi svidelo Vudiju Alenu: „Ako ne mogu zaista da znam kako je nastao kosmos, smatram da sam svoj automobil suviše skupo platio”.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 07.11.2010.
