Izvor: Politika, 20.Mar.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko s đavolom priče piše
„Preko citiranosti se vidi i dobija jasna slika o dometu datog naučnog razultata”
Pedesetih godina kada je Branko Ćopić napisao, najpre, članak „Jeretička priča” u „Književnim novinama”, a potom „Ko s đavolom priče piše” u „Ježu”, podigao se na noge ceo glomazni državni aparat. Vojska je bila u povišenom stepenu borbene gotovosti. Policija u maksimalnoj pripravnosti.
Skoči na to lično Ljubičica, nekad >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Plava, nekad Bela, pa na kongresu AFŽ-a (Antifašistički front žena) reče sledeće: „Ali, šta je bilo rečeno u Ćopićevom članku! Moram o tome da kažem nekoliko riječi. Ja sam pročitao i u njemu vidio aluziju na naše najviše rukovodioce. On je pomenuo ministra, pa je uzeo zatim pomoćnika ministra, a ja kažem da su naši pomoćnici ministra najveći mučenici. Njihova je plata slaba, a privilegije nikakve, dok na poslu često padaju u nesvijest. On je uzeo nekoliko ljudi za svoju satiru. A šta to znači kad se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministra do udarnika, kad se takoreći obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo, do dolje, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora”.
Zato me je silno obradovao profesor Darko Tanasković. „Nauka zidnih novina”, pa kako reče drug Tito: „nije ostala bez odgovora”. Međutim, za razliku od druga Tita profesor Tanasković me je i pohvalio na samom početku teksta: „odlike njegovog glasa su određenost suda i jasnoća iskaza, što je svakako vredno i korisno, posebno s obzirom na pretezno ,akademski korektni’, a nemušti diskurs u ovoj važnoj oblasti ,srpske savremenosti”.
Zahvaljujem mu se na pohvalama, uzvraćajući da je i on isto tako lakonski jasan, određen. Aferim. Osim možda, ne umem to da jasno protumačim, jer mi smo još u gimnaziji učili, da nije gramatički ispravno da se prezimena menjaju u vokativu, te ne bilo ispravno reći kao što to profesor Tanasković čini: „Polako, uvaženi kolega GlišinE”! Ko zna: „O tempora, o mores”.
Pa da krenem, polako. Kao što vidim profesori Rajić i Tanasković rade na istom fakultetu. Stoga me čudi da se profesor Tanasković nije oglasio „čim prije”, posebno što je analiza profesora Rajića o stanju na našim univerzitetima grozomorna! Profesor Tanasković je sačekao moje oglašavanje. Festina lente! (Požuri polako!) Čuli smo to još od Cezara. Milenijumska doslednost, nema šta.
Dalje, reče profesor, „Nadam se da Glišin nije mislio ozbiljno. Takvim se metodama služio Josif Visarionovič i još poneki vrhovni arbitar”. Tu kod arbitra, profesor Tanasković i ja potpuno se razilazimo. Na sasvim smo suprotnim polovima. Ne na polovima Zemljinog šara, suviše su blizu. Nego na nekoj mnogo, mnogo većoj planeti.
Tako, na primer, na nekom pristojnom univerzitetu prilikom izbora u zvanje profesora traže se nezavisna mišljenja (peer review) i do 15 (PETNAEST!) kolega iz celog sveta. Podjednako važi kako za prirodne, tako i za sve društvene nauke! A tu, bogami odjek u glavnim tokovima nauke (citiranost) predstavlja bitnu referencu o kandidatu. Preko citiranosti se vidi i dobija jasna slika o dometu datog naučnog razultata. Čuju se nezavisna, često i oprečna mišljenja i procene cele svetske zajednice iz određene naučne oblasti. Da ponovim, i svetske zajednice iz društvenih nauka!
Da se i kod nas nešto menja u tom pravcu, govori činjenica da su i Akademija nauka i umetnosti Srbije i Ministarstvo za nauku od nedavno uveli citiranost kao jedan od kriterijuma naučnog dometa određene osobe! Dakle, ne za zidne novine.
I da završim vraćajajući se na Visarionoviča. Raspuštanje i reizbor ne vidim kao staljinizam, ali kao radikalnu terapiju – da. Profesori koji su dobri naučnici, nema čega da se boje. Dela će im sama po sebi govoriti. A korist od ovakvog pristupa bi bila neizmerna, jer bi se univerzitet oslobodio teškog, olovnog balasta onih „kolega” koji su postali profesori, pa ću ponovo da citiram profesora Rajića, „po političkim, klanovskim, zavičajnim i drugim merilima koja preovlađuju kod nas”.
Da ponovim kraj rečenice: „koja preovlađuju kod nas!” A zamislite tek kolika bi još bila i budžetska ušteda. Dovoljna, da nam se svi studenti školuju besplatno i kvalitetno! Pa šta više?
Vladimir Glišin
[objavljeno: 20/03/2010.]
