Izvor: Politika, 14.Avg.2010, 00:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz Srbije dolaze najbolji studenti
„Srbiju posećujem svake godine i opažam neka poboljšanja. Beograd izgleda sve lepše, ima odličan univerzitet – i profesore i studente. U pogledu nauke, moj utisak je da nema dovoljno vizije, saradnje, timskog i interdisciplinarnog rada, nema usredsređivanja na tzv. istraživačke niše. Mogu se čuti pojedinačne uspešne priče, dobri naučnici pokušavaju da prežive baveći se, uglavnom, savetničkim poslovima, a ne pravim istraživanjima. Nema para za velike istraživačke projekte >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji mogu da ih podstaknu, ne vidim da će takvom politikom i strategijom Srbija ikada postati prepoznatljiva na svetskoj sceni”, bez imalo ulepšavanja i s mnogo naklonosti govori prof. dr Borko Furht, naše gore list, koji se pre nekoliko decenija otisnuo preko Atlantika i stekao ugledno ime u računarskim naukama.
„Politikin” sagovornik je prvi čovek poznatog Državnog univerziteta u Boka Rejtonu na Floridi, gde je dekan i profesor računarskih nauka i direktor uglednog Centra za industrijsko-univerzitetsko-istraživačku saradnju, koju finansira Nacionalna naučna fondacija. Član je odbora direktora nekoliko američkih visokotehnoloških kompanija i savetnik u mnogima, uključujući IBM, „Epl”, „Cisko”, NASA, „Hjulit-Pakard”, „Kseroks” i druge. Objavio je više od 30 knjiga i 300 naučnih radova iz računarstva.
U čemu je suština doprinosa za koji ste zavredili najvećapriznanja u životu?
Sredinom devedesetih moji diplomci i ja smo izmislili i usavršili dve ključne tehnologije koje omogućuju video i audio emitovanje preko Interneta. Obe obuhvataju novu tehniku video-kompresije (zasnovana na trodimenzionalnom Discrete Cosine Transform) koja nadmašuje poznatu MPEG tehniku u kompresiji i u transmisiji u realnom vremenu, i inovativni protokol internet emitovanja (IP Simulcast), koji pruža jevtino, efikasno, i pouzdano audio i video emitovanje.
Kakav su učinak imali?
Oba predstavljaju pionirski rad u oblasti per-to-peer mreža koje se danas obično koriste za video i audio emitovanje. Veliki deo skorašnjih radova širom sveta zasnovan je na našim doprinosima.
A šta su promenili u svakodnevnom životu?
Koristi od primene ovih tehnologija su ogromne i obuhvataju različita područja video i audio emitovanja na Internetu, što danas omogućava kristalno jasan zvuk (audio) i pun ekran (full-screen), video na zahtev (video-on-demand) visokog kvaliteta. Kada su tehnologije nastale, napravili smo kompaniju, u kojoj je radilo nekoliko mojih studenata, a ja sam bio u odboru direktora. Tu smo razvili prvi softverski proizvod za video i audio emitovanje preko Interneta. Kasnije ga je preuzela druga kompanija.
Kakopodučavate studente da postanu kreativni?
Teško je nekoga podučiti stvaralaštvu. U vreme mojih studija, morali smo da budemo dobri matematičari i da razumemo tehniku. U današnjem globalnom svetu uspešan inženjer i naučnik treba da vlada i drugim veštinama, uključujući komunikaciju i tehničko pisanje, razumevanje različitih kultura i da ima interdisciplinarno znanje (na primer, bioinformatika ili poslovni menadžment). Uloga dobrog profesora jeste da prepozna studente koji obećavaju i stave pred njih izazovne projekte i probleme koji razvijaju kreativnost.
Šta imate na umu kada formirate tim za naučna istraživanja ili slične poduhvate?
Predstaviću svoje iskustvo kada započinjem novo istraživanje i formiram istraživački tim. Prvo, istraživanje započinje odabirom prave teme. Veoma je važno vrlo dobro razumeti šta je već učinjeno, da ne biste „izmišljali točak”; to podrazumeva proučavanje literature, uključujući patente.
U današnjem svetu gotovo je nemoguće to sprovesti bez novčane potpore, što predstavlja drugi korak. U mom slučaju, to su vladine agencije ili privatne visokotehnološke korporacije. Čim se obezbedi finansiranje, sastavlja se naučni tim. U velike interdisciplinarne projekte uključujemo istraživače i diplomce s raznovrsnim stručnim znanjima sa različitih odseka, koledža ili univerziteta. Za male tim se, obično, sastoji od nekoliko diplomaca.
A šta treba da izbegnu pokušavajući da načine nekakav prodor?
Prvo, da ne objave izuzetan naučni rezultat pre nego što ga zaštite patentom. Mnogo vremena protekne do odobrenja patenta, a do tada se prijavi privremeni koji se dobija brzo i važi godinu dana. Drugo, da provere da li su prvi u smišljanju dotičnog prodora. Sretao sam često istraživače koji su „pronašli” nešto što je ranije pronađeno, i to samo zato što nisu dobro proučili literaturu i objavljene patente.
Koliko je, uopšte, važna matematika?
U moje vreme matematika je bila veoma važna za studente tehničkih nauka. I dalje je, ako se valjano predaje. Evropski studenti su znatno bolji u matematici od američkih. S druge strane, američki su praktičniji. Mudrost je uspostaviti ravnotežu između teorije (matematike) i primene (računarstvo).
Kada osmišljavate istraživački prodor, imate li na umu interese poreskih obveznika?
Na našem univerzitetu je to veoma dobro uređeno: svaki patent koji neki istraživač smisli pripada univerzitetu (državi, a to znači poreskim obveznicima). Ukoliko priznati pronalazak ostvaruje prihode preko licenci, univerzitet dobija 70, a pojedinačni izumitelj 30 odsto. Ovo je poštena igra. Jedan od profesora je pre desetak godina objavio patent iz bioinženjerstva, čiju licencu je jedna kompanija otkupila za 100.000 dolara godišnje, a on je dobio 300.000 (po 30.000 za deset godina). Nije loše!
Koja je to sila koja ljude Vama slične pokreće na stvaranje, čak i posle tolikih velikih priznanja?
Većinu ne podstiču novčane nagrade; radoznalost je ta koja pokreće istinske istraživače da rade sve dok nešto ne stvore. Zamislite samo našeg poznatog istraživača dr Bila Glena, koji ima 84 godine i 128 patenata: nedavno je podneo zahtev da mu se još jedan prizna! U SAD postoji zakon od pre petnaestak godina da univerzitetski profesori ne moraju nikada da se penzionišu, osim ako to sami ne odaberu. To im daje mogućnost da celog života budu kreativni.
Čemu bi mala zemlja, poput Srbije, trebalo da se posveti u naučnim istraživanjima?
Vodeće naučne ustanove, poput SANU i Ministarstva za nauku, treba da ponude dugoročnu viziju naučnih oblasti koje će se razvijati i za to da obezbede novac. Bilo bi veoma pogrešno za zemlju kao što je Srbija istraživati u mnogo različitih oblasti, jer je to rasipanje snage. Računarstvo i inženjerstvo pružaju veliku priliku srpskim istraživačima da se bave primenjenim istraživanjima (softversko i internet inženjerstvo). Oduševilo bi me da vidim brojne novoosnovane kompanije koje danas lako mogu da porastu i postanu novi „Gugl”, „Jutjub” ili „Fejsbuk”. Za ovu vrstu poslova, sa odličnim zamislima, ne morate da se preselite u SAD; možete ostati u Srbiji i biti veoma uspešni širom sveta!
Vaši utisci o srpskim istraživačima?
Kao Srbijanac koji je napustio Srbiju 1981. i otišao da postane profesor u SAD, upoznao sam mnogo naših. Bio sam mentor nekolicini naših studenata u sticanju doktorskog zvanja, a i sada imam tri doktoranda – dvoje iz Srbije i jednog iz Crne Gore. Ponosno mogu reći da su moji najbolji studenti uvek dolazili iz Srbije: svi su bili izvanredni; uspešno su završili doktorat za rekordno vreme i danas su veoma uspešni. Na primer, dr Danijel Socek vodi svoju uspešnu kompaniju u SAD, a dr Branko Petljanski je vodeći istraživač u „Panavižnu”. Dr Dubravko Ćulibrk je do sada jedini koji se vratio u otadžbinu i docent je na Univerzitetu u Novom Sadu.
Upoznao sam mnogo srpskih naučnika u SAD i drugde, svi su veoma uspešni u svojim oblastima. Moj blizak lični i profesionalni prijatelj dr Leon Alkalaj, koji je završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu i doktorirao na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, jedan je od vodećih istraživača i rukovodilac u NASA za robotsko istraživanje Meseca. Skoro je izabran za člana Međunarodne akademije za astronautiku.
Stanko Stojiljković
objavljeno: 14/08/2010
