Izvor: Politika, 18.Sep.2010, 15:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fizičar s duhom ruskih filozofa
„Ja sam pravoslavni Srbin, naučnik i profesor po zanimanju. Radim na svom duhovnom i intelektualnom usavršavanju i divim se mislima ruskih filozofa, recimo, Ivana Iljina i Nikolaja Berđajeva, i našeg svetog oca Nikolaja Velimirovića. Trudim se da slobodno vreme provedem s porodicom, naročito s dvoipogodišnjom ćerkicom Milom koja uveliko otkriva svet oko sebe”, opisuje sebe prof. dr Čedomir Petrović (39), jedan od vodećih istraživača u čuvenoj Nacionalnoj laboratoriji Brukheven >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (SAD), u samom svetskom vrhu proučavalaca kondenzovane materije i novih materijala (ima više od 4.000 citata u najuglednijim časopisima iz fizike).
Naš sagovornik je slavodobitnik najuglednije domaće naučne nagrade „Marko V. Jarić” za 2010, koju deseti put zaredom dodeljuje istoimeni fond, utemeljen da sačuva uspomenu na jednog od najblistavijih srpskih fizičara.
Za koje ste je dostignuće zavredili? Jeste li poznavali čoveka i naučnika po kojem je nazvana?
Pre svega za otkriće nove klase kvazidvodimenzionalnih superprovodnih teških fermiona, a bio sam deo tima koji je ukazao na fononski mehanizam sparivanja elektrona (preko vibracija kristalne rešetke) usuperprovodnom materijalu magnezijum diboridu. Marka Jarića nisam poznavao, ali sam o njemu mnogo slušao od naših fizičara iz dijaspore.
Napisali ste: „Gustina ljudi zahteva veliku gustinu snage”? Zašto je to, uopšte, bitno?
Gusto naseljeni gradovi zahtevaju veliku količinu električne energije i uređaje koji sprečavaju pojavu prejakih struja u mreži. U toj oblasti je upotreba superprovodnika veoma isplativa. Superprovodni ograničivači istog časa ograniče struju i spreče havarije dozvoljavajući prelazak materijala iz superprovodnog u normalno stanje kada naiđe višak energije. Pri tome ne postoje gubici u mreži.
Može li iko danas razvezati energetski „Gordijev čvor”?
Broj stanovnika u svetu se povećava, naročito u Aziji i Africi, a energetske potrebe se, takođe, uvećavaju: danas se oko 85 odsto dobija iz fosilnih goriva. Izazov jeste isplativa energija uz najmanje zagađenje. Velika glavobolja nastaje i zbog prenosa do korisnika, zato se velike nade polažu u kablove od superprovodnih materijala koji bi je isporučivali bez gubitaka, s velikom gustinom snage u superprovodnim gasovodima pod zemljom, znatno manjih od dalekovoda i kudikamo otpornijih na nepogode.
Gasovodi su potrebni za hlađenje superprovodnika. Čak 55 odsto cene predstavlja izrada kabla (od čega najviše materijala). Pretpostavlja se da će novi materijali imati odlučujuću ulogu u energetskoj budućnosti, a ja sam jedan od naučnika iz prethodnice u tom razvoju.
Šta superprovodni materijali predstavljaju? Čemu služe? Ko se prvi u svetu toga dosetio?
Superprovodni materijali provode struju bez otpora i istiskuju magnetno polje. Imaju brojne primene i u industriji i u nauci. Energetske uključuju ograničavače velikih struja u gradovima, kablove za prenos i skladištenje struje, stanice mobilne telefonije, a postoje planovi za korišćenje u transformatorima u prenosu na velike razdaljine, za električne motore na brodovima. Od ostalih najpoznatiji su superprovodnici u mašinama za magnetnu rezonancu, lebdećim vozovima („maglev”), akceleratorima i superkompjuterima. Superprovodnost je otkrio holandski fizičar Heike Kamerling Ones 1911. godine, a mnoge pojedinosti te pojave danas razotkrivaju naučnici iz celog sveta.
Na kojem se fizičkom načelu temelje?
U superprovodnicima dolazi do sparivanja elektrona, u klasičnim materijalima, recimo u olovu, mehanizam sparivanja su vibracije kristalne rešetke. U egzotičnim superprovodnicima, na primer u teškim fermionima, elektroni se sparuju verovatno čisto elektronskim mehanizmom, preko promena (fluktuacija) spinske gustine. Superprovodnost je moguća na temperaturama daleko ispod sobne.
U kojem se dobu superprovodnosti sada nalazimo? Šta nas tek očekuje?
Može se reći slikovito da smo u gvozdenom dobu, zbog toga što su sadašnji superprovodnici na bazi gvožđa u žiži fizike čvrstog stanja. Kao što čovek označava epohu po imenu materijala koji je osnova životne aktivnosti, tako se i periodi u fizici čvrstog stanja mogu obeležiti imenom materijala koji podstiču razvoj nauke.
Kojim to volšebnim postupkom superprovodnici 150 puta umnože snagu žice?
Moguće je koncentrisati velike količine struje na malim površinama; u tzv. drugoj generaciji superprovodnih žica su, čak, 10.000 puta veće nego u i bakarnim! Upotrebom superprovodnih materijala možete preneti gigavate i teravate energije iz izvora udaljenih nekoliko stotina kilometara. Buduća superprovodna mreža omogućiće svakodnevnu električnu razmenu među kontinentima.
Kako fizičari nateraju čvrsto da se ponaša kao tečno?
Tako što se zakoni kretanja mnoštva istovetnih čvrstih tela (recimo, zrnaca peska) uslovno opišu zakonima kretanja tečne materije. Čak i ako znamo sve o osnovnim sastojcima materije, to nam ne pomaže da objasnimo zakone koji vladaju u mnoštvu takvih čestica s jakim interakcijama gde važe nova pravila ponašanja.
Pratite li fizičarska traganja u Srbiji? U kojoj meri su u saglasju sa svetskim stremljenjima?
Naravno, a mogu da govorim samo o svojoj i srodnim oblastima. Kao i sve male i siromašne zemlje, Srbija nije u prvim redovima nauke u većini područja, svetski trendovi prate se s manje ili više uspeha. Talasi znanja se, uglavnom, mogu povezati s ljudima koji su došli iz razvijenih naučnih sredina i preneli znanje, tehniku i veze u Srbiju. Milutin Milanković se u svoje vreme obrazovao i opstao kao izgrađen naučnik na izvoru svetskog znanja, u Austriji gde je napravio uspešnu naučno tehničku karijeru. Na poziv tada veoma prosvećene srpske države, 1909. je prihvatio katedru primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu. Danas su SAD izvor svetskog znanja i tehnologija, uz Japan, Južnu Koreju, Nemačku... A u Srbiji se, nažalost, milankovićevski način prenošenja znanja odavno ne primenjuje.Setimo se tužnog slučaja Marka Jarića: nije izabran u najveće naučno zvanje, nije postao počasni doktor Univerziteta u Beogradu i nije ušao u SANU! Današnja slika Srbije je šarolika: od naučnika koji istražuju na, uslovno rečeno evropskom ili svetskom nivou do onih koji nisu ovladali savremenim naučnim postupkom.
Jedan od najbitnijih zaostataka je moralno-organizacioni po mom mišljenju važniji od materijalnog. Obrasci ponašanja i mišljenja iz titoizma opstaju, Josip Broz i Edvard Kardelj su i dalje na spisku počasnih preminulih članova SANU. U uspešnim naučnim sredinama sistem kontrole i kažnjavanja onemogućuje i obeshrabruje zloupotrebu. Prvi uslov za dobijanje novca za opremu jeste prethodno iskustvo: zapažen naučni rad i umeće održavanja i opsluživanja istih ili sličnih uređaja. Savremeni naučni instrumenti su kao skupocene violine, pogrešno je misliti da ćete vrhunskog violinistu dobiti samo kupovinom Stradivarijeve violine.
Koliko se uvažava citiranje u nauci, naročito na Zapadu?
To je jedno od osnovnih merila naučnog uspeha. Podaci su javni, za nekoliko sekundi možete dobiti koliko je puta ma koji naučnik navođen. Indeks citiranja zavisi od oblasti, tehnike naučnog rada, teorijske ili eksperimentalne specijalnosti, a često se primenjuje sledeće: upoređuju vas s ljudima iz prve lige oblasti kojom se bavite. Veliki broj citata obično znači da je naučnik oblasti u samom središtu svetske nauke, što je bitan pokazatelj ugleda i uspeha u pribavljanju novca.
Bavljenje malom (beznačajnom) oblašću razlog je za ukidanje programa (često i radnog mesta). Ako potraje nekoliko godina, to znači da istraživač nije sposoban da prati svetske tokove i da se tome prilagođava. U najjačim svetskim institucijama traži se da osmišljavate nove pravce razvoja nauke, a ne samo da ih pratite. U istoj meri je bitan ugled ustanove, zbog toga se prave rang-liste univerziteta i naučnih laboratorija, za koje mi se čini da ne izazivaju veliku pažnju u Srbiji .
Zbog čega ste otišli iz zemlje? Da li biste se vratili natrag?
Odgovor na prvo pitanje je očigledan za bilo kog naučnika u svetu, čini mi se da se u Srbiji dosta luta u razmišljanjima u vezi s „odlivom mozgova”. Veoma je važno shvatiti da naučni poziv skoro neminovno treba da podrazumeva odlazak u inostranstvo radi sticanja znanja, naučnog kaljenja i selekcije (akcenat na dve poslednje). Savremeno znanje se retko može steći u maloj i nerazvijenoj zemlji. Vrlo je loše hrabriti mlade, bar one koji se bave osnovnim prirodnim naukama, da ostanu ako se pod time podrazumeva da celu karijeru provedu u Srbiji. Poenta odlaska nije samo usavršavanje već i odmeravanje naučne snage, a što se ne može uraditi stipendijama za kratkotrajan boravak već samo borbom za stalno radno mesto koja traje bar sedam, a često dvostruko više godina od dobijanja doktorata.
Sve to nisam znao kada sam razmišljao da odem. Posle završenih studija teorijske fizike u Beogradu nisam se mogao nadati mestu asistenta s prosekom oko 9,2 što je u to vreme bilo osrednje. Došavši iz srednje ekonomske morao sam da ponovim drugu godinu, a to je bila nepremostiva prepreka za ostanak na fakultetu. Kao i mnogi pre mene, prijavio sam se na nekoliko univerziteta u SAD i bio na korak da prihvatim ponudu sa Ilinoja u Čikagu, kada me je telefonom pozvao Vladimir Dobrosavljević (prethodni dobitnik nagrade „Marko Jarić”) i ubedio da je Nacionalna laboratorija za visoka magnetna polja na Floridi odlično mesto za postdiplomske studije.
Naravno da bih se vratio, ukoliko bih mogao da radim svoj posao i da od njega živim. Raduje me da je Ministarstvo za nauku spremno za razgovor o povratku naučnika, što postoji svest da je proces povratka izgrađenog naučnika složeniji od odlaska studenta (nostrifikacija, penzijska, stambena pitanja...). Mislim da je povratak moguć, uz malo dobre volje nadležnih u Srbiji. Do sada, međutim, niko sa mnom nije na tu temu razgovarao.
Koju mudru misao uvek sledite?
S Krsta se ne silazi, već s njega skidaju (S Kresta ne shodяt, a snimaюt).
Stanko Stojiljković
objavljeno: 18/09/2010
.jpg)
