Izvor: Luftika.rs, 02.Apr.2023, 15:41
Koliko bi Srbe pogodilo da je Janketić rekao: „Ćerke vole okean, neka idu tamo gde je okean!“
Volela bih da moja ćerka na pitanje učiteljice: Čime se tvoja mama bavi?, odgovori:
Moja mama je Mis sveta.
To nema nikakave veze sa mojom željom da preko tela nosim lentu i krunu najlepše, već sa željom da kažem glasno: Ja sam dete planete, mašući uplakana i euforična publici sličnoj meni, ubeđena da je svet dobro i lepo mesto za život, makar mislili da mojoj gluposti kraja nema.
To dalje znači da >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << nisam ksenofobičarka koja se plaši sveta, i ljudi izvan granica Srbije. Uostalom, meni plaši moja komšinica iza zida od pola cigle, nigde mrdnula nisam. Gratis fobija. Lažem, košta me 60 evra mesečno.
Kada bi me stoga kao glumca Marka Janketića pitali: Šta bih poručila svojoj ćerki, rekla bih da bih joj savetovala da ne bude ksenofobičarka, već dete planete koje ukoliko želi može da ode iz Srbije u recimo Australiju, pri tom razlog za odlazak može da bude i SAMO želja da živi pored okeana.
I šta bi tu bilo loše?
Ništa.
Sasvim je legitimno spakovati kofere i lutati svetom. Nastaniti se tamo gde ti lepo. Gde ti odgovara klima, priroda, ponašanje ljudi, gde ti lepe ulice, kuće, klupe, coffe šopovi, karikiram, ali sam pri tom vrlo ozbiljna. Da ne zalazim u dublje razloge koje se tiču institucija i njihovog funkcionisanja.
Šta se dešava sa ljudima?
Kome to Janketić treba da polaže račune za ono što je izgovorio?
Kome Miloš, Marko, Janko, Ana, Jovana ili Marija trebaju da pravdaju svoju želju da im deca odu odavde ukoliko žele?
Nisam znala da je to protivzakonito. Niti da je to stvar opštenarodne mase. Niti da će opštenarodna masa školovati moje ili bilo čije dete ako odu preko granice.
Ako hoće da ovde žive, super.
Ako hoće preko, super.
Ako žele pored mora, super.
Ako žele u skandinavske kišne krajeve, super.
Ako hoće među kengure, super.
Ako hoće u Ameriku, super.
Ako hoće u Beograd ili Pančevo ili Kosjerić ili Babin dol, super.
Ako će tamo negde da peru čašu, super.
Ako će ovde sa diplomom da peru čaše, super.
Koga briga? Zaista, koga je to briga osim onoga ko tu promenu želi da napravi?
Život je da se živi, a živiš kad se krećeš, a krećeš se samo onda kada nisi ksenofobičan, zatucan, zadojen predrasudama, kada izvan svoje ograde ne vidiš.
Život je da se proba sve što želiš. Da se vratiš ako ne ide. Da ostaneš ako ide.
Mogu da zamislim šta bi se desilo da je Janketić rekao: Ćerke vole okean, neka idu kad porastu tamo gde je okean!
Koliko bi tek onda bilo negativnih komentara, pljuvanja, osuda.
Ja mogu i svako od vas može da ide gde god da poželi.
Wou, kakva istina!
Svaki drugi, treći čovek u Srbiji trubi u domovima zdravlja, policiji, sudovima, mesarama, na klupama po parkovima, na pijaci, stazi, Biroima, kafanama, kad poskupi kilogram luka, kad mu komšija testeri iznad glave u stanu, kad čeka kod doktora pet sati, kad mu dete pretučeno u školi, a svi se prave ludi, kad ti zet ubije ćerku a imao zabranu prilaska… da odavde treba bežati, ali kad to javno izgovori glumac, onda kreće linč.
Ako zbog ičega treba otići odavde to je zbog prisutne ksenofobije ljudi. Spremnosti da linčuju u sekundi. Odsustva odgovornosti. Sluzavosti po potrebi. Užasnom odnosu prema prirodi, okolini, prema ljudima sa kojima dele dvorište, ulicu, kraj, posao….
Zbog hobija koji se zove petljanje u tuđe odluke. Zbog posledica višedecenijskog trpljenja koje se mogu podvesti pod „Ćuti može biti i gore“.
Zbog spremnosti da nekoga pre linčujemo, nego mu poželimo sreću i srećan put.
Jer jako je važno da niko ne napušta brod koji ima rupu u potpalublju.
Glumac Marko Janketić zbog izjave o odlasku iz Srbije na meti uvreda, dobija pretnje smrću
.jpg)
