Izvor: Politika, 15.Dec.2013, 16:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sevdalinke za budućnost
Đukanovićeva poseta označava zaustavljanje kretanja silaznom linijom kojom odnosi Beograda i Podgorice idu još od vremena proglašenja nezavisnosti Crne Gore
Mereno veličinom, brojem stanovnika, ekonomskim potencijalima ili stepenom svekolikog razvoja, odnosi Srbije i Crne Gore ne bi izazivali tako nesrazmerno veliku pažnju da njihova istorijska i emotivna potka nije toliko važna za dve zemlje ali i za sveukupno stanje stvari u regionu.
Dolazak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mila Đukanovića u Beograd, posle decenije ispunjene baražima međusobnih kritika između Srbije i Crne Gore, zaslužuje analizu barem iz dva razloga:
Prvi, izgleda da se izvlače iskustva iz dosadašnje negativne prakse koja je počivala na uzburkanim nacionalnim osećajima, prozivkama, omalovažavanju i prkosnim incidentima, nedopustivom poigravanju crkvom koja se zdušno prihvatila svađalačkog posla. Koliko je to udaljilo dve zemlje znamo.
Drugi, postavljaju se novi temelji ravnopravne saradnje dve nezavisne države koje, sem granica susedstva, imaju toliko toga zajedničkog. Srbija valjda odustaje od pozicije sveca zaštitnika koji svojata Crnu Goru. Crna Gora odustaje od nepotrebnog dokazivanja sopstvenog suvereniteta preko problematičnih institucija vere ili povremenih provokacija po udžbenicima „nove” istorije ili jezika.
Đukanovićeva poseta označava zaustavljanje kretanja silaznom linijom kojom odnosi Beograda i Podgorice idu još od vremena proglašenja nezavisnosti Crne Gore.
Počelo je i pre referenduma o crnogorskoj samostalnosti 2006, u vreme kada su pojedini srpski akademici i vladike – često Srbi poreklom iz Crne Gore – grmeli o „izdaji”, o „odvajanju dva oka u glavi”.
Pre svega veštinom Đukanovića, referendum je prošao, što je za kolateralni rezultat imalo i osamostaljenje Srbije prvi put od vremena kada je bila nezavisna kneževina.
No, lamentirajući i dalje za nekom srpskom sabornošću, Beograd se ponašao kao mladoženja kome je nevesta pobegla ispred oltara.
Do pravog usijanja stiglo se 2008. kada je Crna Gora priznala nezavisnost Kosova, što je tadašnja srpska „najproevropskija vlast” doživela veoma burno. Upozoravalo se da preko takve odluke neće moći da se pređe, govorilo o „neprijateljskom aktu” i „nožu u leđa”. Proterana je crnogorska ambasadorka.
Bilo je tu i pokušaja manipulacije pripadnicima srpske nacije u okolnim državama. Setimo se samo da je pre dve godine uoči popisa stanovništva u Crnoj Gori Srbija vodila kampanja da se što više ljudi izjasne kao Srbi. U strategiji Vlade Srbije za dijasporu, koju je – manipulišući dijasporom – pripremila prethodna vlast, traženo je da se Srbi u Hrvatskoj i Crnoj Gori tretiraju kao državotvorna nacija.
Srbija je posle izbora 2012. promenila kurs. Beograd je ukinuo ministarstvo za dijasporu. Potezi sadašnje vlasti nagoveštavaju drugačiji pristup. Naravno da se vodi briga o Srbima koji žive u drugim zemljama, ali oni se ne instrumentalizujui za dnevno-političke potrebe.
Ključni zaokret tiče se otvaranja pregovora s Prištinom i Briselskim sporazumom iz aprila. Time je otklonjena prepreka koju su postavljali svi oni koji su upravo u Gospodaru Milu videli oličenje onoga što nazivaju antisrpstvom.
Čitam komentare opozicije u Podgorici koja prosto tuguje što je onaj koji je kvario odnose sa Srbijom, misli se na Đukanovića, sada u poziciji da ih „pegla”. Ne bih se složio. Pa zar i ovde nisu sada na vlasti oni koji su bili žestoko protiv crnogorske samostalnosti? Premeravanje učinaka prošlosti treba zaboraviti i okrenuti se ka sutra.
Sada može da se sarađuje oko evropskih integracija, investicija, infrastrukture i pruge Beograd–Bar, borbe protiv kriminala.
Sve to otvara put da Beograd odustane od pokroviteljskog stava starijeg brata prema nepoćudnom mlađem. Iako neki problemi još postoje, poput dvojnog državljanstva, nadam se da Srbija konačno prihvata činjenicu da je Crna Gora nezavisna država.
Pokazuje se i na drugim regionalnim adresama od kakve je kapitalne važnosti zaokret u kosovskoj politici Srbije. Normalizacija između Beograda i Prištine ne samo da otvara put ubrzanju evrointegracija, već i sveopštem poravnavanju odnosa u regionu.
Saradnja s Makedonijom, na primer, takođe je dogurala do nule kada je Skoplje 2008. priznalo Kosovo pošto je prethodno otvoren proces „antikvizacije”, traganje za korenima makedonske nacije u vremenima Aleksandra Velikog, što je unazadilo odnose s Grčkom, potom i s Bugarskom. Odnosi s Tiranom i Prištinom nisu loši, ali su prohladni.
Sada se ispostavlja da jedino odnosi s Beogradom napreduju. I to ponovo od dolaska nove vlasti u Beogradu koja je – gle čuda – odustala da od problema s vladikom Jovanom pravi prvorazrednu zapreku. Makedonski ambasador, proteran 2008, vratio se u Beograd.
Tomislav Nikolić je oktobra 2012. bio u Makedoniji, premijer Ivica Dačić bio je na veliki srpski praznik Svetog Save.
I u ovom slučaju je promena kosovske politike u Beogradu omogućila brzu obnovu saradnje s Makedonijom, čak izgradnju „specijalnih odnosa” kako ih neko naziva.
Ova dva primera pokazuju više od svih fraza o „liderstvu” koliki je značaj Srbije za odnose u regionu. Ispostavlja se, takođe, da evropske integracije na tom planu imaju izuzetan uticaj. Ne ulaže ove godine Evropska komisija tek tako 272 miliona evra za regionalnu saradnju.
Ispostavlja se, istovremeno, da je proces pomirenja i normalizacije – guran iz političkih vrhova regiona uz pomenutu podršku EU –prečesto suočen s duboko ukorenjenim nacionalizmima, stereotipima, verskim i drugim omrazama, deficitom čak i elementarnog poverenja.
Ćirilica, koja je nekada bila hrvatsko pismo, danas je simbol ekstremne borbe za hrvatsko tisućljećno nacionalno čistunstvo. Josip Šimunić zapali stadion povicima „Za dom spremni!”.
Po Srbiji na mnogim svinjokoljima i dalje veličaju đenerala Dražu i generala Ratka uz bučno pojanje „Nož, žica, Srebrenica”. U Beogradu se targetira Sonja Biserko zato što je prihvatila da bude svedok hrvatske tužbe protiv Srbije za genocid.
Hrvatska tužba i srpska protivtužba maksimalno će angažovati obe strane da pokažu valjanost sopstvenih argumenata. Sledi nova velika premetačina davnije i skorije istorije. Na obostranu štetu, ali to je deo često neracionalnog političkog folklora.
Bosna je nažalost jedna nedovršena i neuspešna priča. Dejtonski sporazum nije sproveden, još manje ažuriran. Parlament nije u stanju da se dogovori o tekstu himne, kamoli o ozbiljnijim pitanjima politike i ekonomije.
Republika Srpska preti otcepljenjem, a visoki predstavnik Valentin Incko i Mile Dodik svaku novu godinu dočekuju željom da onaj drugi nestane u narednih 12 meseci.
Srbija, kao potpisnica Dejtona, ima svoje obaveze i odgovornost. Posle aprilskog sporazuma u Briselu s Prištinom, čini mi se da se otvara prostor za širi angažman u BiH. Stičem utisak da je zvanično došao kraj polutajnoj diverzantskoj ideji da Srpska treba da bude kompenzacija za Kosovo.
Da bi normalizacija prema Sarajevu bila uspešnija, ostaje na nama, ovde, da se hrabrije suočimo sa istinama. Koliko Srba zna da je opsada Sarajeva trajala tri puta duže od opsade Staljingrada?
Dok čekam odgovor, sa zadovoljstvom čitam da je krajem novembra u Beogradu održan trodnevni festival „Sarajevo, ljubavi moja”. Uz stare sevdalinke i lepa sećanja. Ta sećanja treba prebaciti u budućnost, ostala prepustiti istoriji.
Boško Jakšić
objavljeno:
