Izvor: Vostok.rs, 31.Mar.2013, 15:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto se ljudi toliko plaše pretnje iz svemira?
31.03.2013. -
Zašto se ljudi plaše asteroida, ovih večito usamljenih svemirskih skitalica? Čega ih je strah? Da li ih plaše prikrivena pretnja, kojoj se još uvek ne mogu suprostaviti, ili lična razmišljanja o prolaznosti života, napominjanje o bespomoćnosti pred smrću? Psiholog Irina Lukjanova je pomogla „Glasu Rusije“ u razjašnjavanju razloga masovne histerije oko meteora i asteroida. Na primer, zašto je toliko buke u javnosti izazvao Čebarkuljski meteor, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << je pao kod Čeljabinska 13. februara 2013. godine.
- To se desilo neočekivano. Nije bilo nikakvih upozorenja, jer radari ne mogu registrovati tako mali kosmički objekat. Upravo ovaj momenat, - odsustvo „uzbunjivanja“, šokira ljude. Bez obzira što meteor nije prouzrokovao jaka razaranja, posledice su duboke: ruši se vera ljudi u ličnu bezbednost. Ispostalja se da smo bespomoćni pred spoljnim pretnjama. I upravo ta bespomoćnost toliko plaši i ljuti ljude.
U decembru 2012. godine stanovnici Zemlje su sa užasom očekivali dolazak Nibiru, mitske planete-H, koja će uništiti život i time će omogućiti da se ostvari proročanstvo naroda Maja o smaku sveta. Katastrofe nije bilo.
Zatim je masa ljudi pratila direktan prenos, ili posmatrala sa dvogledima ili preko teleskopa, kako asteroid 2012 DA14 prolazi u neposrednoj blizini Zemlje. Kako smatra psiholog, pretnje smaka sveta, strah od prirodnih kataklizmi, došljaka iz svemira, bacaju čovečanstzvo u najdublje podsvesne fobije.
Dok u svetu zabrinjava realnost: Severna Koreja i Iran sa svojim nukleranim programima, finansijska kriza na Kipru, situacija u Siriji... Zadnjih godina svet sve više liči na ogromnu otvorenu ranu. Opšta napetost je u porastu. Ljudi gube posao, gube finansijsko blagostanje, veru u miran život. Irina Lukjanova smatra sledeće.
- U takvim trenucima nas veoma privlače jezive bajke o smaku sveta, kada će svako dobiti po zaslugama. Jer svet, gde nema pravde i jednakosti, ponekad poželimo i da srušimo, da bi na zgarištu izgradili novi i savršeni svet. Ali to je duboko infantilan prilaz. Usled svoje bespomoćnosti želimo da rušimo i da budemo razrušeni, kažnjeni.
Upravo u tom trenutku naša pažnja se prebacuje na spoljne pretnje. Na primer, koje dolaze iz svemira. Kao u detinjstvu: ako si se loše ponašao, očekivao si da će te roditelji nekako kazniti. U ovoj situaciji, upravo „opasni svemir“ ili priroda kojom čovek ne može da vlada, igraju ulogu roditelja koji kažnjava dete. Mi se i plašimo kažnjavanja, i znamo da je neizbežno. Taj proces je star kao svet. Odavde proističu stara proročanstva o Apokalipsi, koja su izgrađena na istoj psihologiji „neposlušnog“ deteta u liku grešnog čovečanstva i „strogog, ali pravednog“ roditelja u liku Boga ili prirodnih sila.
Tako da se tema Velikog potopa ili Vatrene kiše neće napustiti, dok se to zaista i ne desi. Mi se plašimo meteora i asteroida isto toliko, koliko i zemljotresa i cunamija. Čovečanstvo ima strah pred onim, na šta nema uticaja i ne može da kontroliše. Plaši neizvesnost i bespomoćnost. A najveći je strah od smrti. Jedini način da se oslobodimo strahova je da shvatimo, da sve na svetu ima svoj kraj, a svako će da proživi toliko, koliko mu je određeno.
Besmisleno je pratiti svaki asteroid koji proleće pored Zemlje. Praćenje svejedno neće promeniti njegovu putanju. Ali putanju svog života mi možemo potpuno okrenuti u boljem pravcu, iznosi uverenje psiholog Lukjanova. Dovoljno je da sa strahova prebacimo koncentraciju na divne sitnice koje nas prate svakog dana, koje i čine Život.
Aljona Rakitina,
Izvor: Glas Rusije, foto: EPA
.jpg)
