Izvor: Kurir, 14.Nov.2010, 09:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TOMA S ONOG SVETA
Da l’ je moguće... Sanjam pre neku noć Tomu Zdravkovića. Kao i za života, providan i bled kao i svaki duh, očiju najtužnijih na svetu, tumara kafanama, pijacama i mostovima setno pevušeći: „Da l’ je moguće da ste me zaboravili, da l’ je moguće da ste druge poljubili, da l’ je moguće...“ San ko i svaki drugi, nebuloza koju zaboravih brzo.
Da l’ je moguće...
Sanjam pre neku noć Tomu Zdravkovića. Kao i za života, providan i bled kao i svaki duh, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << očiju najtužnijih na svetu, tumara kafanama, pijacama i mostovima setno pevušeći: „Da l’ je moguće da ste me zaboravili, da l’ je moguće da ste druge poljubili, da l’ je moguće...“ San ko i svaki drugi, nebuloza koju zaboravih brzo.
A preksinoć, gotovo na sam Tomin rođendan, čujem da je iznad juga Srbije proleteo grandiozni meteorit, jedan od onih koji nas retko posećuju. Leteo, sijao, oglasio se upečatljivim zvukom i, gle čuda - pao baš u okolini Leskovca, nedaleko od Pečenjevaca, rodnog mesta Tome Zdravkovića!!! Au, mislim se, ovo već mora da je neki znak.
Da nije to možda Toma, dobri duh naše estrade, onako s visine, naslonjen na nebeski šank, rešio da nam pošalje neki signal? U vreme kad je on dertom, suzama i lozom natapao kafane i dvorane širom bivše Jugoslavije, estradni umetnici su proživljavali svaki svoj stih.
Njegova prijateljica Silvana Armenulić prerano je otišla u legendu, samo nekoliko godina nakon što joj je Toma komponovao „Šta će mi život“. A današnji opis posla estradnog službenika podrazumeva da se kerebečiš i prenemažeš u farmama, velikim bratovima i survajverima, da se skandalizuješ i što masnije prepucavaš po medijima, da držiš predavanja o temama o kojima nemaš tri čiste...
Istina, bezveznjaka i foliranata bilo je uvek, ali velikana poput Tome jednostavno više nema! Najveći boem i kafanski Don Kihot, u dimu cigareta, mirisu prepečenice, zveckanju znojavih bokala i jecanju violine pronašao je svet kojem se nesebično davao do kraja.
Kad se još kao kržljavi žutokljunac otisnuo u beli svet, tj. u Leskovac sa željom da postane glumac, noći je provodio u čekaonici železničke stanice, da bi danju „za pet banki“ iznosio pomije iz jedne kafane. Kada mu je izašla prva ploča, slučajno se zatekao u prodavnici gde su dve devojke tražile baš njegov album. Kako prodavac nije znao, ljubazno im je pokazao gde je zaturen. Ipak, pobegao je glavom bez obzira nakon što su prokomentarisale omot: „Peva anđeoski, ali je stvarno ružan ko đavo.“
I dan-danas nema čoveka koji se ne seća Sanje, Danke, Branke i Ljiljane, ili koji se u raznim stanjima i prigodama nije penjao na sto uz „Sliku tvoju ljubim“, „Pokraj palme na obali mora“, „Zatvorite sve kafane“, „Tamburaši“, „Dotak’o sam dno života“, ili usamljeno jecao uz „Tužno leto“, „Svirajte mi tiho, tiše“, „Kiša je padala“...
Pesme definitivno nisu zaboravljene, ali da nismo zaboravili na autora? Zar srpskom Šarlu Aznavuru ne bi u najmanju ruku trebalo dati ulicu u svim opštinama koje drže do sebe, podići spomenik u Skadarliji (i prevaspitati naciju, tačnije nacije, kako ne bi prošao kao Šaban).
Zašto čekati da tek Histori ili BBC naprave dokumentarac o srpskom šansonjeru? Pa i dokumentarac i igrani film su premalo - treba snimiti seriju poput one o Vuku Karadžiću, koja bi preko Tomine životne priče ispripovedala i istoriju ovih prostora od poslednjih dana Kraljevine Jugoslavije (Toma je rođen 1938) do samog početka krvavog kraha SFRJ (u večne kafane preselio se 1991).
Pa samo njemu je pošlo za rukom da pomiri nepomirljivo - još osamdesetih sam više puta prisustvovao opijanju pankera koji bi posle kanistera teške brlje pauzirali Pistolse, Eksplojtid i KUD Idijote da bi uz „Dva smo sveta različita“ i „Lele, lele, Ciganko“, kao u ritualnom transu, žiletom kasapili svoje podlaktice.
