Izvor: B92, 26.Jun.2013, 22:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako se "love" asteroidi?

Oni se ka Zemlji kreću tiho ali zato ekstremno brzo – dostižu i 64.000 km/h. Mogu doći sa bilo kog dela neba i potpuno nas uništiti, ali nas obično zaobiđu ili bezazleno okrznu, pošto se uz spektakularni “vatromet” raspuknu u atmosferi. Oni su asteroidi i tamo gde zaista “žele”, ostavljaju razarajuće posledice.

Asteroidi, ili njihove atmosferske inkarnacije, meteori i meteoriti, ne prave veliku štetu često – jednom u 70 do 100 godina.

Međutim, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kada udare, ostavljaju dubok ožiljak. Mogu vam posvedočiti i ljudi koji žive u Tunguskoj oblasti u Rusiji, gde je stena prečnika 100 metara 1908. eksplodirala na nebu jednogg jutra i sravnila sa zemljom drveće u krugu od 2.150 kvadratnih kilometara.

Da su kojim slučajem živi i dinosaurusi bi možda imali svoju verziju događaja kada je 10 kilometara veliki asteroid udario u Jukatan pre 65 miliona godina, a zavesa prašine koja se tada digla nad planetom, učinila ju je suviše hladnom za život.

O asteroidima od nedavno mnogo više znaju i stanovnici Čeljabinska, istočno od Urala, koji su 15. februara ove godine videli koliku štetu može da napravi “kamenčić” od 20 metara kada eksplodira na nebu.

Tada je povređeno 1.491 osoba, oštećeno 7.200 zgrada, a samo čudom niko nije poginuo.

Istog dana, internet je bio prepun snimaka koje su napravile sigurnosne kamere ili mobilni telefoni u rukama pribranijih Rusa.

Sve to mnogo je koristilo naučnicima.

Čak i u moderno doba kada opservatorije širom sveta motre na nebesa tražeći asteroide koji će proći u blizini Zemlje i beležeći ih u kataloge, mnogo njih se “izvuče” neopaženo.

Čeljabinski meteor bio je jedan od njih, ali ogromna količina forenzičkih dokaza koje su prikupili očevici dozvolila je naučnicima širom sveta da analiziraju meteorit i njegov put destrukcije.

Pre nego što su naučnici otišli na teren, okrenuli su se svetskoj mreži sačinjenoj od 46 atmosferskih senzora koji se koriste da detektuju ostatke nuklearnih eksplozija.

Testiranje nuklearnih bombi, čak i pod zemljom, pokreće ogroman talasni front onoga što je poznato kao infrazvuk, odnosno zvuk izuzetno niske frekvencije koju ljudsko uvo ne opaža.

Eksplozija asteroida na nebu se, naravno, daleko bolje čuje, ali ima i svoju infrazvučnu komponentu.

Kada je Piter Braun, astrofizičar Univerziteta u Zapadnom Ontariju ispitao snimke senzora na dan udara meteora, otkrio je da se infrazvuk nije samo očitao u Čeljabinsku, nego i širom sveta i to nekoliko puta.

“Zemlja je zaista odzvanjala”, rekao je on.

To je dalo naučnicima predstavu o masi stene i jačini udara, ali ne i mnogo više. Sledeći korak zahtevao je detaljne analize onih ne tako egzaktnih dokaza.

Tako su i pregledali snimke sigurnosnih kamera koje su “uhvatile” asteroid baš u trenutku kada je počeo da svetli.

To se dešavalo na visini od oko 70 km od površine Zemlje, budući da iznad toga vazduh nije dovoljno gust da proizvede trenje potrebno za “paljenje” stene.

Ugao njegovog leta bio je oko 20 stepeni, a na osnovu još nekih snimaka uspeli su da utvrde da se raspao na oko 30 km iznad tla.

Dakle, od ulaska u atmosferu, trebalo mu je svega 10 sekundi da se raspadne, što prema grubim proračunima znači da se kretao brzinom od 64.000 kilometara na sat.

Kada su u fizici poznati brzina, ugao i atmosfersko zagrevanje, može se izračunati i masa meteora.

U ovom slučaju, to je sedam miliona kilograma, odnosno masa celog Ajfelovog tornja.

Kako bi bili precizniji, istraživači su putovali u Čeljabinsk i pronašli tačna mesta na kojima su napravljeni video snimci. Stajali su na svakom od njih i poredili pogled iz različitih pozicija, dok se sve perspektive nisu uklopile.

Drugi video snimci uzeti sa poznatih lokacija (poput fiksiranih sigurnosnih kamera) zahtevali su manju kalibraciju.

Na posletku, “lovci” na meteore pretvorili su se u paleontologe i lutali snegom pokrivenim poljima oko Čeljabinska tražeći deliće meteora raznesene po terenu.

Kada su jedan konačno pronašli, poslali su ga u laboratoriju u Jekaterinburgu gde je analizirana njegova “šminka”.

Otkriće: bio je sačinjen od 10 odsto metala i 90 odsto stene. Takav sastav uz plitak ugao ulaza, pomogli su da se spreči potpuna katastrofa u Čeljabinsku.

Gvozdeni meteor koji bi se približavao pod oštrijim uglom i uz nešto veću brzinu čitav grad bi sravnio sa zemljom.

Zemlju će sigurno pogoditi još mnogo meteorita. NASA Program za otkrivanje nebeskih tela u blizini Zemlje koordinira svetskim pokušajima da se na vreme takva opasnost primeti i traga za načinima da se meteori uništavaju.

Bivši astronaut Apollo 9 misije, Rasti Švajkart vodi i sličan projekat u privatnom sektoru. Prošle godine je sa partnerima ustanovio Sentinel fondaciju, neprofitnu organizaciju koja radi na izgradnji i lansiranju infracrvenog satelita koji bi tražio asteroide sa udaljene tačke orbite.

“Sentinel će otkriti 50 odsto asteroida koji su dovoljno veliki da razruše grad”, rekao je Švajkart u novom dokumentarcu posvećenom meteoritu u Čeljabinsku.

Možda vam zvuči da Sentinel u ovoj izjavi nije dobio baš neki kompliment, ali to je mnogo više zaštite, nego što Zemlja trenutno ima.

Foto: manostphoto / FreeDigitalPhotos.net

Nastavak na B92...